Музеј жртава геноцида као свој дан обележава 22. април – сећање на исти датум 1945. године, када су последњи заточеници концентрационог логора Јасеновац извршили пробој и тако означили крај тог стратишта Срба, Јевреја Цигана – Рома и других противника хрватске усташке политике.

Обележавање Дана Музеја приређено је у Етнографском музеју. Домаћин је био в. д. директора др Вељко Ђурић Мишина. Пригодне текстове је читао истакнути драмски уметник Горан Султановић.

Међу стотинак присутних гостију посебна част је указана проф. др Жарку Видовићу, заточенику неколико логора од Јасеновца до Норвешке и др Милану Басташићу, заточенику Јасеновца.

Програм је имао три дела. У првом је емитована прва емисија Радио телевизије Србија о нашем Музеју, у другом су представљена нова издања Музеја – књиге артиљеријског пуковника у пензији Александра С. Јовановића Бег из јасеновачког пакла и мр Данила Трбојевића Сећање на зло – Политика меморијализације жртава нацистичких и усташких логора (саиздаваштво са Српским генеолошким центром).

Током трећег дела односно пригодног коктела свим посетиоцима поклоњено је по Васкршње јаје и примерак књиге Александра С. Јовановића.

Говор Вељка Ђурића

Др Вељко Ђурић Мишина, вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида

Обраћање 22. априла 2014. на дан Музеја

Драги пријатељи,

Добро нам дошли у госте на дан који треба да нас подсећа на бекство из пакла у живот!

Велика српска песникиња Десанка Максимовић давно је казала да је Србија велика тајна. Није, додуше, објаснила зашто је то тако. Чини ми се да део те тајне произилази из наше склоности ка безразложном самозабораву које се завршава у самоуништењу.

Велика песникиња је прорекла нашу болну садашњост када је у песми „Грачанице“ предосећајући трагедију горко завапила да тај древни манастир треба преселити на север.

Ако је она, можда, и прорекла да ће нам Агарјани одузети Грачаницу и упрљати наше свето место Газиместан, које се дубоко уплело у наше гене у форми Косовског завета, нама Србима родом с друге стране Дрине остаје питање: Зашто нас нико није упозорио да ће нам и Јасеновац најпре одузети а потом искривити истину о њему. А Јасеновац је, како је неко рекао, највећи српски град под земљом.

Можда нам је тајновитим речима Станко Ћаница Опачић, један од ратних партизанских команданата, покушао да поручи својом песмом „Јасеновац“:

Једном командант дивизије рече

Ја мислим другови,

а то знате и ви,

да од Јасеновца сада нема ништа прече.

Сад на двије обале Саве

два партизанска корпуса стоје

А крвници гомиле народа даве

Јасеновац то зобље ко зрње проје,

гријех је и срамота што ми партизани,

Овдје, па и у свијету, већ беремо славу,

Народ нас пита, а ми не замо рећи

зашто тој аждаји не покушамо одврнути главу,

Јер овдје смо од ње снажнији и већи.

Ћутање, свијет у чуду блене,

У Јасеновац и даље транспорти нејачи стижу,

и даље он гута људе, дјецу и жене,

тужне се вијести нижу.

За неколико дана погибе командант и свашта се шушка,

а на Јасеновац до свршетка рата

не плану партизанска пушка.

Никада нико не рече зашто се чека,

Гдје шкрипи питања се намећу љута,

ал‘ све до данас то остаде загонетка.

Јевреји, као изабрани Божји народ, али и наша браћа по страдалништву у Другом светском рату, успомену на затирање уздигли су на највиши државни и национални ниво прогласивши 1953. у својој Скупштини Дан сећања на свете мученике и хероје и установивши меморијални центар Јад Вашем у Јерусалиму. Тако је Холокауст, који су прошли Јевреји, ушао дубоко у колективно памћење као део њиховог идентитета без обзира на то где живе!

Аушвиц, на пољском, Освјенћим, за Јевреје постао је место које се мора памтити да се зло никада не понови!

Шта смо ми Срби у том погледу урадили када је у питању злочин учињен у Независној Држави Хрватској, посебно у Јасеновцу?

Најпре је Српска православна црква, мада и сама обезглављена, већ у лето 1941. показала велико интересовање и бригу за судбину српског народа у Независној Држави Хрватској. После извесног времена, на основу бројних сазнања о злочинима, српски архијереји су констатовали да тамо народ мученички страда због вере и нације, па су жртве Јасеновца препознали као Свете новомученике.

Већ на другој послератној храмовној слави Ивандану 7. јула 1946. одржан је помен и покренут поступак за обнову порушене цркве у селу Јасеновац. Храм је место где се обавља литургија, и у њој посебан део евхаристија, то јест благодарење, којом приликом се подсећа на мученике.

Српска православна црква је обновила и освештала јасеновачки храм тек 1984. године. Тада је патријарх српски Герман казао и ове речи остављајући их у аманет будућим генерацијама: „Браћо, да праштамо – морамо, али да заборавимо – не можемо“. Обнова храма представљала је, на неки начин, основу за стварање култа Новомученика јасеновачких и то је окончано на једном од заседања Светог архијерејског сабора установљењем дана сећања на те страдалнике.

После неколико година уследио је крвави распад Југославије. У распећу српског народа у Републици Хрватској, поново је страдао и храм.

Шта су у међувремену радили представници такозване српске политичке елите?

Готово ништа! Нису реаговали ни на речи Стеве Крајачића, високог хрватског државника, изговорене 31. јула 1966. у Јасеновцу на отварању споменика, који је, мислећи и говорећи као Хрват, рекао да су мало побили Срба у том стратишту.

Можда је крвави распад комунистичке Југославије започет 1991. године утицао и на потребу другачијег и новог сећања на Јасеновац, па је тих година покренут поступак да се створи посебна музејска научно-истраживачка институција.

Музеј жртава геноцида постоји готово две деценије, али у међувремену није решио своје основне проблеме: нема богате музејске збирке, изложбени простор, депое, мало је радника.

Наш покушај да са Историјским музејом Србије заменимо канцеларијски простор и колико-толико побољшамо услове за рад, заустављен је средином августа прошле године у Министарству културе и информисања, али нас о разлозима нико није известио.

Наш покушај да се сврстамо међу учеснике у меморијализацији Старог сајмишта, и покренемо тај процес отварањем сталне поставке у објекту познатом по имену Кула, прекинут је директивом из највиших државних структура на захтев челника једне такозване Невладине организације.

Познавајући утицај тих моћника из сенке, усуђујем се рећи да ће нам, уместо српске и јеврејске приче о Старом сајмишту, од синова некадашњих злочинаца а посредством представника домаће политичке елите ускоро доћи сугестије шта можемо да радимо на том стратишту!

Но, без обзира на поменута два покушаја, остаје нам нада да ће нова државна власт имати разумевања за наш, српски, јеврејски и ромски проблем са Старим сајмиштем!

Не осврћући се на све недаће, Музеј жртава геноцида обавља свој посао. Уосталом, то ћете моћи видети и из програма који смо вам припремили за вечерас.

Програм ће имати два дела. У првом ћемо представити две књиге из овогодишњег издавачког плана, у другом ћемо погледати документарну емисију коју је припремила редакција Културно-уметничког програма Телевизије Србије.

На крају ћемо вас по старом српском обичају испратити на вратима уз пригодне поклоне – по једну књигу и јаје, јер данас је празник. Христос васкресе!

Догодине у Кули на Старом сајмишту!

ФОТО ГАЛЕРИЈА

Could not load widget with the id 70.

ПРАТИТЕ НАС!

joomla social media module

Спољне везе

Spoljne_Veze  

Facebook