РАЗГОВОР СА ИСТОРИЧАРЕМ МР ДЕЈАНОМ РИСТИЋЕМ О МИТОВИМА, ШАРЛАТАНСТВУ И НАУЦИ

Уредник сајта и администратор фејсбук стране Музеја жртава геноцида морају да реагују на део овог интервјуа када наш саговорник каже:

"Након вишегодишњег истраживања историјских извора стручњаци Војног архива представили су базу која садржи податке о свим држављанима Краљевине Србије страдалим између 1914. и 1918. године. И уместо очекиваних око 1.250.000 или томе броју приближно страдалих, дошли смо до сазнања да је током Првог светског рата убијено укупно њих 322.778. Наравно, тај број није коначан, али је за претпоставити да у наредним годинама и деценијама неће бити знатније увећан на основу резултата нових научних истраживања.

" Наша допуна гласи: "Реч је о резултатима који су добијени у процесу истраживања искључиво у архивској грађи Војног архива. То значи да се истраживања морају да наставе првенствено у мањим архивима па ће број страдалих бити знатно већи!"

05 12 2019 001 44493Како објашњавате фе­но­мен ми­та и с њим по­ве­за­не скло­но­сти ми­ту у све­ту и код нас?

Као фе­но­мен мит је стар без­ма­ло ко­ли­ко и људ­ска вр­ста. Стре­ме­ћи то­ме да про­ник­ну у нај­ве­ће тај­не жи­во­та, при­ро­де, соп­стве­ног окру­же­ња, по­ја­ва, не­по­зна­ни­ца, иза­зо­ва и опа­сно­сти ко­ји су их окру­жи­ва­ли на­ши древ­ни пре­ци по­ку­ша­ва­ли су да раз­ре­ше­ња број­них суд­бин­ских за­го­нет­ки про­на­ђу и у ма­гиј­ском, ре­ли­гиј­ском или мит­ском.

Мит, са јед­не стра­не, на­ста­је услед мањ­ка зна­ња и ве­шти­на ко­ји су нео­п­ход­ни ка­ко би се до­шло до исти­ни­тог и трај­ног од­го­во­ра на ва­жна пи­та­ња ко­ја жи­вот ста­вља пред нас.

Исто­вре­ме­но, и не­рет­ко, мит на­ста­је и као по­сле­ди­ца по­тре­бе да се иден­ти­фи­ку­је, де­фи­ни­ше, опи­ше, рас­ту­ма­чи, осна­жи, оку­ра­жи, обо­дри, про­сла­ви, ту­гу­је, опла­че, од за­бо­ра­ва са­чу­ва до­га­ђај или лич­ност ко­ји у ду­жем вре­мен­ском окви­ру за­о­ку­пља­ју па­жњу при­пад­ни­ка јед­ног на­ро­да, вер­ске, дру­штве­не или не­ке дру­ге за­јед­ни­це.

Мит је кроз исто­ри­ју имао сво­ју ја­сну и сна­жну функ­ци­ју ко­ја је про­те­ком вре­ме­на по­сте­пе­но сла­би­ла да би да­нас, у раз­до­бљу ка­рак­те­ри­са­ном сна­жним на­прет­ком про­све­те, на­у­ке, кул­ту­ре и умет­но­сти, по­сте­пе­но по­стао пр­во­ра­зред­но дра­го­цен сег­мент по­је­ди­нач­ног и за­јед­нич­ког, на­ци­о­нал­ног, вер­ског и дру­штве­ног иден­ти­тет­ског, исто­риј­ског, кул­ту­ро­ло­шког ре­ли­гиј­ског, је­зич­ког, тра­ди­циј­ског и дру­гог по­јав­ног об­ли­ка кул­тур­ног на­сле­ђа.

Ми­то­ви су ка­рак­те­ри­стич­ни за све на­ро­де, кул­ту­ре и епо­хе. Пи­та­ње од­но­са пре­ма ми­ту ме­ан­дри­ра­ло је то­ком број­них про­ху­ја­лих ве­ко­ва те се кре­та­ло у оп­се­гу из­ме­ђу ап­со­лут­ног по­што­ва­ња ми­та као не­че­га у чи­ју исти­ни­тост ни­ка­ко не би тре­ба­ло сум­ња­ти па све до са­вре­ме­ног до­ба ка­да је нео­п­ход­но ус­по­ста­ви­ти ја­сну ди­стинк­ци­ју из­ме­ђу кон­крет­не исто­риј­ске у од­но­су на мит­ску ствар­ност.

Ср­би су ми­то­ви­ма по­све­ће­ни у ис­тој оној ме­ри у ко­јој су то (би­ли) и дру­ги европ­ски на­ро­ди. По­сто­ја­ли су, на­рав­но, и пе­ри­о­ди ка­да су ле­ген­де, ми­то­ви и на­род­на тра­ди­ци­ја има­ли ве­о­ма ва­жну и на­да­све по­зи­тив­ну уло­гу, али и оних ка­да је ин­те­ре­со­ва­ње за њих по­сте­пе­но сла­би­ло или чак и за­ми­ра­ло, а све услед убр­за­ног на­прет­ка у обла­сти про­све­те, на­у­ке, кул­ту­ре и умет­но­сти.

На ко­ји на­чин, ако уоп­ште мо­гу, на­уч­на исти­на и емо­тив­на ве­за­ност за ми­то­ве мо­гу да ко­ег­зи­сти­ра­ју уме­сто да се стал­но су­ко­бља­ва­ју?

Као про­фе­си­о­нал­ни исто­ри­чар и ис­тра­жи­вач, чвр­стог сам ста­ва да на­у­ка и ми­то­ло­ги­ја ни­ка­ко не мо­гу, ни­ти би сме­ле да бу­ду у би­ло ка­квом об­ли­ку кон­фрон­та­ци­је. На­про­тив!

У пи­та­њу су две ре­ал­но­сти, исто­риј­ска (чи­ње­нич­на) и мит­ска (има­ги­нар­на), ко­је без­ма­ло пот­пу­но па­ра­лел­но ко­ег­зи­сти­ра­ју.

Оне су се то­ком прет­ход­них ми­ле­ни­ју­ма и ве­ко­ва на нај­леп­ши мо­гу­ћи на­чин пре­пли­та­ле, а по­вре­ме­но и на­до­пу­ња­ва­ле, јер та­мо где би би­ли пре­ста­ја­ло оно што је чи­ње­нич­но, да­кле исто­риј­ско и ствар­но, на­сту­па­ло би оно мит­ско, ле­ген­дар­но и тра­ди­циј­ско (из­ма­шта­но и има­ги­нар­но).

Да­кле, ми­то­ло­ги­ја, ле­ген­де и на­род­на тра­ди­ци­ја пред­ста­вља­ју из­у­зет­но дра­го­цен сег­мент на­шег на­ци­о­нал­ног кул­тур­ног и иден­ти­тет­ског на­сле­ђа ко­је, пре све­га, тре­ба до­бро по­зна­ва­ти, прак­ти­ко­ва­ти и љу­бо­мор­но чу­ва­ти за на­ра­шта­је ко­ји тек тре­ба да се ро­де.

Но, са дру­ге стра­не, тре­ба­ло би да пра­ви­мо ја­сну раз­ли­ку из­ме­ђу ми­та (ми­то­ло­ги­је) и ми­то­ма­ни­је. Иа­ко су ти пој­мо­ви ко­ји са­мо на­из­глед са­др­же исто или ве­о­ма слич­но зна­че­ње у пи­та­њу су две ме­ђу­соб­но пот­пу­но су­прот­ста­вље­не по­ја­ве.

И док су ми­то­ви, ле­ген­де и на­род­на тра­ди­ци­ја ва­жан део на­шег иден­ти­те­та и на­сле­ђа, до­тле је ми­то­ма­ни­ја пот­пу­но пер­вер­ти­ра­ни и ве­о­ма ште­тан об­лик ус­по­ста­вља­ња не­ка­кве мит­ске тра­ди­ци­је ко­ји је за­сно­ван на бру­тал­ном ата­ку на исто­риј­ску исти­ну и из­вор­ну на­ци­о­нал­ну исто­риј­ску, кул­ту­ро­ло­шку, вер­ску, је­зич­ку, иден­ти­тет­ску и мит­ску тра­ди­ци­ју.

Да­кле, ми­то­ма­ни­ја по­чи­ва на пот­пу­ним и ве­о­ма штет­ним не­и­сти­на­ма ко­је са­мо на из­глед пру­жа­ју при­вид мит­ског, ле­ген­дар­ног и/или тра­ди­циј­ског. Та штет­на по­ја­ва има по­тен­ци­јал да по­је­дин­ца, не­ку гру­пу или зна­ча­јан део дру­штва по­ве­де на исто­риј­ску, иде­о­ло­шку, иден­ти­тет­ску и сва­ку дру­гу стран­пу­ти­цу ко­ја во­ди у пра­ви ег­зи­стен­ци­јал­ни по­нор.

При­ме­ра та­квих по­сле­ди­ца би­ва­ло је не­дав­но и у на­шем не­по­сред­ном окру­же­њу.

Се­ти­мо се са­мо то­ком чи­та­вог ни­за го­ди­на спро­во­ђе­ног др­жав­ног про­јек­та на те­ри­то­ри­ји на­ма су­сед­не (Се­вер­не) Ма­ке­до­ни­је ко­ји се за­сни­вао на пот­пу­но ми­то­ман­ској иде­ји по ко­јој су са­вре­ме­ни Ма­ке­дон­ци не­по­сред­ни по­том­ци сво­јих ан­тич­ких име­ња­ка.

На­кон што је тај штет­ни и по из­вор­ни ма­ке­дон­ски иден­ти­тет по­губ­ни про­је­кат био су­спен­до­ван, иза ње­га су оста­ле по­ра­жа­ва­ју­ће и пот­пу­но ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це у са­вре­ме­ном ма­ке­дон­ском дру­штву ко­је по­ка­зу­је све ка­рак­те­ри­сти­ке пот­пу­не збу­ње­но­сти и оп­ште кон­фу­зи­је.

Не­што слич­но, ма­да не и иден­тич­но, од­и­гра­ва се пред на­шим очи­ма и на под­руч­ју Бо­сне и Хер­це­го­ви­не и де­ла Ср­би­је (про­је­кат ус­по­ста­вља­ња бо­шњач­ке на­ци­је), од­но­сно Цр­не Го­ре (фор­ми­ра­ње цр­но­гор­ског на­ро­да).

Истин­ски ве­ру­јем да смо ми Ср­би до­вољ­но зре­ли, од­го­вор­ни и у свом исто­риј­ском иден­ти­те­ту уте­ме­љен на­род те да не­ће­мо по­клек­ну­ти под све ја­чим на­ле­ти­ма ми­то­ма­ни­је ко­ја је при­сут­на и у на­шем дру­штву.

Како објашњавате су­ко­бе исто­ри­ча­ра и псе­у­до­и­сто­ри­ча­ра то­ком дру­ге по­ло­ви­не XIX сто­ле­ћа и исто­ри­ча­ра и шар­ла­та­на с кра­ја XX и по­чет­ка XXI ве­ка – да ли по­сто­је слич­но­сти или се зна­чај­но раз­ли­ку­ју?

Ни­сам ни ма­ло си­гу­ран да се, по том пи­та­њу, мо­же го­во­ри­ти о не­ка­квом ,,су­ко­бу“ из­ме­ђу на­у­ке и псе­у­до­на­у­ке, од­но­сно на­у­ке и ње­не пот­пу­не су­прот­но­сти.

По­ред оста­лог, струч­ња­ци свих на­уч­них ди­сци­пли­на има­ју оба­ве­зу да се ја­сно и ре­зо­лут­но су­прот­ста­ве па­ра­на­у­ци, псе­у­до­на­у­ци или оно­ме што је наш на­род одав­но ле­по на­звао – шар­ла­тан­ству.

То су упра­во чи­ни­ли сви срп­ски исто­ри­ча­ри још од раз­до­бља ка­да се код нас, то­ком XIX ве­ка, ја­ви­ла кри­тич­ка на­уч­на исто­ри­о­гра­фи­ја.

Сва­ка на­у­ка, па та­ко и исто­ри­о­гра­фи­ја, зах­те­ва те­мељ­но и обим­но зна­ње, као и чи­тав низ ве­шти­на. Та­ко­ђе, на­уч­на ме­то­до­ло­ги­ја исто­ри­о­гра­фи­је ве­о­ма је сло­же­на. Да­кле, упр­кос све­оп­штем ути­ску да се исто­ри­јом мо­же сва­ко ба­ви­ти, то ни­ка­ко ни­је та­ко.

Уко­ли­ко би­смо са­мо ма­кар на крат­ко при­хва­ти­ли та­кву опа­сну те­зу скли­зну­ли би­смо у шар­ла­тан­ство ко­је нам ,,све­до­чи“ о то­ме да су, при­ме­ри­це, Ср­би нај­ста­ри­ји на­род на све­ту, да су се на­ши пре­ци су­ко­бља­ва­ли са вој­ска­ма ки­не­ских ца­ре­ва и еги­пат­ских фа­ра­о­на и мно­го то­га дру­гог чи­ме смо сва­ко­днев­но ,,бом­бар­до­ва­ни“ од стра­не са­мо­зва­них струч­ња­ка, а што је са­свим очи­то са оне стра­не ра­зу­ма и исто­риј­ских чи­ње­ни­ца.

Та­ко­ђе, ако би­смо се сви сви­ме ба­ви­ли не би нам би­ли по­треб­ни шко­ло­ва­ни знал­ци. Дру­гим ре­чи­ма, не би нам би­ли по­треб­ни ле­ка­ри, већ би­смо по ис­це­ље­ње ишли код вра­ча­ра, ку­ће нам не би гра­ди­ле ар­хи­тек­те, а мо­сто­ве гра­ђе­вин­ски ин­же­ње­ри, до­мо­ви­ну нам не би бра­ни­ли шко­ло­ва­ни офи­ци­ри и уве­жба­ни вој­ни­ци ... и да не на­бра­јам да­ље.

По­је­ди­нац или дру­штво ко­је до те ме­ре обе­сми­сли зна­ње и ве­шти­не осу­ђе­но је на не­у­мит­ну, си­гур­ну, ду­гу и ве­о­ма бол­ну про­паст.

На сре­ћу, ми се не на­ла­зи­мо на том пу­ту ма­да су и у на­шем дру­штву при­мет­не по­ја­ве шар­ла­тан­ства ка­да су у пи­та­њу дру­штве­но-ху­ма­ни­стич­ке на­у­ке, а по­себ­но исто­ри­о­гра­фи­ја.

Ко­нач­но, сва­ко од нас има пра­во, али и од­го­вор­ност да се опре­де­ли из­ме­ђу (исто­риј­ске) исти­не и ла­жи.

Из­бор је ве­о­ма јед­но­ста­ван и лак, зар не?

05 12 2019 002 3f1ce

На­уч­на исти­на и емо­тив­на ве­за­ност за мит со­ци­ја­ли­стич­ке Ју­го­сла­ви­је о бро­ју стра­да­лих у ја­се­но­вач­ком ком­плек­су ло­го­ра смр­ти. Ка­ко до раз­ре­ше­ња су­ко­ба из­ме­ђу на­у­ке и пре­да­ња?

Се­ћа­ње на број­не не­ви­не жр­тве на­шег на­ро­да, пре све­га, зах­те­ва од­го­во­ран и ис­кљу­чи­во на чи­ње­ни­ца­ма за­сно­ван став и свест. Ту не­ма ме­ста емо­ци­ја­ма, сте­ре­о­ти­пи­ма и мр­жњи.

Основ­но је пи­та­ње да ли смо спрем­ни да од­ба­ци­мо до­ми­нант­но ма­те­ма­тич­ко, по­ли­тич­ко и иде­о­ло­шко се­ћа­ње и да да­мо но­ви за­ма­јац и ин­тен­зи­ви­ра­мо му­ко­тр­пан про­цес ин­тер­ди­сци­пли­нар­них на­уч­них ис­тра­жи­ва­ња ко­ји ће ре­зул­ти­ра­ти све­о­бу­хват­ним, те­мељ­ним, објек­тив­ним и це­ло­ви­тим по­да­ци­ма.

До­зво­ли­те ми да на овом ме­сту ука­жем на је­дан сли­чан ве­о­ма тра­ги­чан при­мер из на­ше про­шло­сти ко­ји се од­но­си на ма­сов­но стра­да­ње при­пад­ни­ка на­ших ору­жа­них сна­га и ци­ви­ла то­ком Пр­вог свет­ског ра­та.

Иа­ко је де­це­ни­ја­ма у на­шој јав­но­сти оп­сто­ја­вао број од око 1.250.000 др­жа­вља­на Кра­ље­ви­не Ср­би­је стра­да­лих то­ком Пр­вог свет­ског ра­та, и ма­да су исто­ри­ча­ри чи­ја је ужа област на­уч­ног ис­тра­жи­ва­ња упра­во то рат­но раз­до­бље упор­но по­на­вља­ли да је тај број ви­ше­стру­ко пре­у­ве­ли­чан, пре све­га пар да­на јав­но­сти су са­оп­ште­ни ре­зул­та­ти ви­ше­го­ди­шњих на­уч­них ис­тра­жи­ва­ња ко­је су спро­ве­ли струч­ња­ци Вој­ног ар­хи­ва при на­шем Ми­ни­стар­ству од­бра­не.

На­кон ви­ше­го­ди­шњег ис­тра­жи­ва­ња исто­риј­ских из­во­ра струч­ња­ци Вој­ног ар­хи­ва пред­ста­ви­ли су ба­зу ко­ја са­др­жи по­дат­ке о свим др­жа­вља­ни­ма Кра­ље­ви­не Ср­би­је стра­да­лим из­ме­ђу 1914. и 1918. го­ди­не.

И уме­сто оче­ки­ва­них око 1.250.000 или то­ме бро­ју при­бли­жно стра­да­лих, до­шли смо до са­зна­ња да је то­ком Пр­вог свет­ског ра­та уби­је­но укуп­но њих 322.778. На­рав­но, тај број ни­је ко­на­чан, али је за прет­по­ста­ви­ти да у на­ред­ним го­ди­на­ма и де­це­ни­ја­ма не­ће би­ти знат­ни­је уве­ћан на осно­ву ре­зул­та­та но­вих на­уч­них ис­тра­жи­ва­ња.

У на­шој јав­но­сти је овај по­да­так иза­звао оп­шту не­ве­ри­цу. По­ста­вља се пи­та­ње ка­ко је то мо­гу­ће? От­ку­да број од око 1.250.000 стра­да­лих у Пр­вом свет­ском ра­ту уко­ли­ко он ни­је та­чан? Ко је за то од­го­во­ран?

Да­кле, ми­шље­ња сам да тре­ба на­ста­ви­ти и ин­тен­зи­ви­ра­ти на­уч­на ис­тра­жи­ва­ња у ве­зи са укуп­ним бро­јем ци­вил­них и вој­них жр­та­ва Дру­гог свет­ског ра­та на те­ри­то­ри­ји Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је и да пред исто­ри­ча­ре ни­ка­ко не тре­ба по­ста­вља­ти не­ка­кав по­жељ­ни број.

Тре­ба­ло би струч­ња­ци­ма у обла­сти исто­ри­о­гра­фи­је и срод­них на­уч­них ди­сци­пли­на ко­нач­но омо­гу­ћи­ти да нео­ме­та­но оба­вља­ју ис­тра­жи­ва­ња ка­ко би­смо у ра­зум­ном вре­мен­ском ро­ку до­шли до ре­ле­вант­них по­да­та­ка за­сно­ва­них ис­кљу­чи­во на чи­ње­ни­ца­ма, као што је то слу­чај са по­да­ци­ма о укуп­ном бро­ју ци­вил­них и вој­них жр­та­ва на тлу Кра­ље­ви­не Ср­би­је ко­ји­ма тек са­да ко­нач­но рас­по­ла­же­мо.

Као не­ко чи­ји је пра­де­да био стра­да­ли срп­ски рат­ник ко­ји по­чи­ва на Зеј­тин­ли­ку код Солуна у Грчкој, као по­то­мак де­де ко­ји је по­ги­нуо у бор­ба­ма за осло­бо­ђе­ње Бе­о­гра­да у Дру­гом свет­ском ра­ту, као не­ко ко је за­јед­но са сво­јим оцем уче­ство­вао у тра­гич­ним рат­ним су­ко­би­ма ко­ји су се на ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма од­ви­ја­ли из­ме­ђу 1991. и 1999. го­ди­не (,,ра­то­ви за ју­го­сло­вен­ско на­сле­ђе“), на­дам се и са пра­вом оче­ку­јем да се у на­шем дру­штву ство­ри ат­мос­фе­ра ко­ја ће ко­нач­но омо­гу­ћи­ти да сви за­јед­но до­ђе­мо до укуп­ног бро­ја стра­да­лих у раз­до­бљу од 1941. до 1945. го­ди­не.

То је нај­ма­ње што мо­же­мо учи­ни­ти уко­ли­ко истин­ски же­ли­мо да очу­ва­мо до­сто­јан­стве­но се­ћа­ње на ве­ли­ки број не­ви­но по­стра­да­лих у том свет­ском ра­ту.

И на кра­ју, па­ра­фра­зи­ра­ју­ћи му­дре ре­чи на­шег све­тог па­три­јар­ха Па­вла ко­ји је у ви­ше на­вра­та по­на­вљао: ,,Бу­ди­мо љу­ди иа­ко смо Ср­би“, учи­ни­мо да на­ше се­ћа­ње бу­де ис­кљу­чи­во и са­мо искре­но, људ­ско, до­сто­јан­стве­но, и да ни­ка­ко не пре­ра­сте у не­што чи­ме би­смо ма­ни­пу­ли­са­ли и на тај на­чин не­ги­ра­ли и обе­сми­шља­ва­ли ве­ли­ку жр­тву на­шег на­ро­да под­не­ту у прет­ход­ном сто­ле­ћу.