RAZGOVOR SA ISTORIČAREM DEJANOM RISTIĆEM O MITOVIMA, ŠARLATANSTVU I NAUCI

Urednik sajta i administrator fejsbuk strane Muzeja žrtava genocida moraju da reaguju na deo ovog intervjua kada naš sagovornik kaže:

"Nakon višegodišnjeg istraživanja istorijskih izvora stručnjaci Vojnog arhiva predstavili su bazu koja sadrži podatke o svim državljanima Kraljevine Srbije stradalim između 1914. i 1918. godine. I umesto očekivanih oko 1.250.000 ili tome broju približno stradalih, došli smo do saznanja da je tokom Prvog svetskog rata ubijeno ukupno njih 322.778. Naravno, taj broj nije konačan, ali je za pretpostaviti da u narednim godinama i decenijama neće biti znatnije uvećan na osnovu rezultata novih naučnih istraživanja.

" Naša dopuna glasi: "Reč je o rezultatima koji su dobijeni u procesu istraživanja isključivo u arhivskoj građi Vojnog arhiva. To znači da se istraživanja moraju da nastave prvenstveno u manjim arhivima pa će broj stradalih biti znatno veći!"

05 12 2019 001 44493Kako objašnjavate fe­no­men mi­ta i s njim po­ve­za­ne sklo­no­sti mi­tu u sve­tu i kod nas?

Kao fe­no­men mit je star bez­ma­lo ko­li­ko i ljud­ska vr­sta. Stre­me­ći to­me da pro­nik­nu u naj­ve­će taj­ne ži­vo­ta, pri­ro­de, sop­stve­nog okru­že­nja, po­ja­va, ne­po­zna­ni­ca, iza­zo­va i opa­sno­sti ko­ji su ih okru­ži­va­li na­ši drev­ni pre­ci po­ku­ša­va­li su da raz­re­še­nja broj­nih sud­bin­skih za­go­net­ki pro­na­đu i u ma­gij­skom, re­li­gij­skom ili mit­skom.

Mit, sa jed­ne stra­ne, na­sta­je usled manj­ka zna­nja i ve­šti­na ko­ji su neo­p­hod­ni ka­ko bi se do­šlo do isti­ni­tog i traj­nog od­go­vo­ra na va­žna pi­ta­nja ko­ja ži­vot sta­vlja pred nas.

Isto­vre­me­no, i ne­ret­ko, mit na­sta­je i kao po­sle­di­ca po­tre­be da se iden­ti­fi­ku­je, de­fi­ni­še, opi­še, ras­tu­ma­či, osna­ži, oku­ra­ži, obo­dri, pro­sla­vi, tu­gu­je, opla­če, od za­bo­ra­va sa­ču­va do­ga­đaj ili lič­nost ko­ji u du­žem vre­men­skom okvi­ru za­o­ku­plja­ju pa­žnju pri­pad­ni­ka jed­nog na­ro­da, ver­ske, dru­štve­ne ili ne­ke dru­ge za­jed­ni­ce.

Mit je kroz isto­ri­ju imao svo­ju ja­snu i sna­žnu funk­ci­ju ko­ja je pro­te­kom vre­me­na po­ste­pe­no sla­bi­la da bi da­nas, u raz­do­blju ka­rak­te­ri­sa­nom sna­žnim na­pret­kom pro­sve­te, na­u­ke, kul­tu­re i umet­no­sti, po­ste­pe­no po­stao pr­vo­ra­zred­no dra­go­cen seg­ment po­je­di­nač­nog i za­jed­nič­kog, na­ci­o­nal­nog, ver­skog i dru­štve­nog iden­ti­tet­skog, isto­rij­skog, kul­tu­ro­lo­škog re­li­gij­skog, je­zič­kog, tra­di­cij­skog i dru­gog po­jav­nog ob­li­ka kul­tur­nog na­sle­đa.

Mi­to­vi su ka­rak­te­ri­stič­ni za sve na­ro­de, kul­tu­re i epo­he. Pi­ta­nje od­no­sa pre­ma mi­tu me­an­dri­ra­lo je to­kom broj­nih pro­hu­ja­lih ve­ko­va te se kre­ta­lo u op­se­gu iz­me­đu ap­so­lut­nog po­što­va­nja mi­ta kao ne­če­ga u či­ju isti­ni­tost ni­ka­ko ne bi tre­ba­lo sum­nja­ti pa sve do sa­vre­me­nog do­ba ka­da je neo­p­hod­no us­po­sta­vi­ti ja­snu di­stink­ci­ju iz­me­đu kon­kret­ne isto­rij­ske u od­no­su na mit­sku stvar­nost.

Sr­bi su mi­to­vi­ma po­sve­će­ni u is­toj onoj me­ri u ko­joj su to (bi­li) i dru­gi evrop­ski na­ro­di. Po­sto­ja­li su, na­rav­no, i pe­ri­o­di ka­da su le­gen­de, mi­to­vi i na­rod­na tra­di­ci­ja ima­li ve­o­ma va­žnu i na­da­sve po­zi­tiv­nu ulo­gu, ali i onih ka­da je in­te­re­so­va­nje za njih po­ste­pe­no sla­bi­lo ili čak i za­mi­ra­lo, a sve usled ubr­za­nog na­pret­ka u obla­sti pro­sve­te, na­u­ke, kul­tu­re i umet­no­sti.

Na ko­ji na­čin, ako uop­šte mo­gu, na­uč­na isti­na i emo­tiv­na ve­za­nost za mi­to­ve mo­gu da ko­eg­zi­sti­ra­ju ume­sto da se stal­no su­ko­blja­va­ju?

Kao pro­fe­si­o­nal­ni isto­ri­čar i is­tra­ži­vač, čvr­stog sam sta­va da na­u­ka i mi­to­lo­gi­ja ni­ka­ko ne mo­gu, ni­ti bi sme­le da bu­du u bi­lo ka­kvom ob­li­ku kon­fron­ta­ci­je. Na­pro­tiv!

U pi­ta­nju su dve re­al­no­sti, isto­rij­ska (či­nje­nič­na) i mit­ska (ima­gi­nar­na), ko­je bez­ma­lo pot­pu­no pa­ra­lel­no ko­eg­zi­sti­ra­ju.

One su se to­kom pret­hod­nih mi­le­ni­ju­ma i ve­ko­va na naj­lep­ši mo­gu­ći na­čin pre­pli­ta­le, a po­vre­me­no i na­do­pu­nja­va­le, jer ta­mo gde bi bi­li pre­sta­ja­lo ono što je či­nje­nič­no, da­kle isto­rij­sko i stvar­no, na­stu­pa­lo bi ono mit­sko, le­gen­dar­no i tra­di­cij­sko (iz­ma­šta­no i ima­gi­nar­no).

Da­kle, mi­to­lo­gi­ja, le­gen­de i na­rod­na tra­di­ci­ja pred­sta­vlja­ju iz­u­zet­no dra­go­cen seg­ment na­šeg na­ci­o­nal­nog kul­tur­nog i iden­ti­tet­skog na­sle­đa ko­je, pre sve­ga, tre­ba do­bro po­zna­va­ti, prak­ti­ko­va­ti i lju­bo­mor­no ču­va­ti za na­ra­šta­je ko­ji tek tre­ba da se ro­de.

No, sa dru­ge stra­ne, tre­ba­lo bi da pra­vi­mo ja­snu raz­li­ku iz­me­đu mi­ta (mi­to­lo­gi­je) i mi­to­ma­ni­je. Ia­ko su ti poj­mo­vi ko­ji sa­mo na­iz­gled sa­dr­že isto ili ve­o­ma slič­no zna­če­nje u pi­ta­nju su dve me­đu­sob­no pot­pu­no su­prot­sta­vlje­ne po­ja­ve.

I dok su mi­to­vi, le­gen­de i na­rod­na tra­di­ci­ja va­žan deo na­šeg iden­ti­te­ta i na­sle­đa, do­tle je mi­to­ma­ni­ja pot­pu­no per­ver­ti­ra­ni i ve­o­ma šte­tan ob­lik us­po­sta­vlja­nja ne­ka­kve mit­ske tra­di­ci­je ko­ji je za­sno­van na bru­tal­nom ata­ku na isto­rij­sku isti­nu i iz­vor­nu na­ci­o­nal­nu isto­rij­sku, kul­tu­ro­lo­šku, ver­sku, je­zič­ku, iden­ti­tet­sku i mit­sku tra­di­ci­ju.

Da­kle, mi­to­ma­ni­ja po­či­va na pot­pu­nim i ve­o­ma štet­nim ne­i­sti­na­ma ko­je sa­mo na iz­gled pru­ža­ju pri­vid mit­skog, le­gen­dar­nog i/ili tra­di­cij­skog. Ta štet­na po­ja­va ima po­ten­ci­jal da po­je­din­ca, ne­ku gru­pu ili zna­ča­jan deo dru­štva po­ve­de na isto­rij­sku, ide­o­lo­šku, iden­ti­tet­sku i sva­ku dru­gu stran­pu­ti­cu ko­ja vo­di u pra­vi eg­zi­sten­ci­jal­ni po­nor.

Pri­me­ra ta­kvih po­sle­di­ca bi­va­lo je ne­dav­no i u na­šem ne­po­sred­nom okru­že­nju.

Se­ti­mo se sa­mo to­kom či­ta­vog ni­za go­di­na spro­vo­đe­nog dr­žav­nog pro­jek­ta na te­ri­to­ri­ji na­ma su­sed­ne (Se­ver­ne) Ma­ke­do­ni­je ko­ji se za­sni­vao na pot­pu­no mi­to­man­skoj ide­ji po ko­joj su sa­vre­me­ni Ma­ke­don­ci ne­po­sred­ni po­tom­ci svo­jih an­tič­kih ime­nja­ka.

Na­kon što je taj štet­ni i po iz­vor­ni ma­ke­don­ski iden­ti­tet po­gub­ni pro­je­kat bio su­spen­do­van, iza nje­ga su osta­le po­ra­ža­va­ju­će i pot­pu­no ka­ta­stro­fal­ne po­sle­di­ce u sa­vre­me­nom ma­ke­don­skom dru­štvu ko­je po­ka­zu­je sve ka­rak­te­ri­sti­ke pot­pu­ne zbu­nje­no­sti i op­šte kon­fu­zi­je.

Ne­što slič­no, ma­da ne i iden­tič­no, od­i­gra­va se pred na­šim oči­ma i na pod­ruč­ju Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i de­la Sr­bi­je (pro­je­kat us­po­sta­vlja­nja bo­šnjač­ke na­ci­je), od­no­sno Cr­ne Go­re (for­mi­ra­nje cr­no­gor­skog na­ro­da).

Istin­ski ve­ru­jem da smo mi Sr­bi do­volj­no zre­li, od­go­vor­ni i u svom isto­rij­skom iden­ti­te­tu ute­me­ljen na­rod te da ne­će­mo po­klek­nu­ti pod sve ja­čim na­le­ti­ma mi­to­ma­ni­je ko­ja je pri­sut­na i u na­šem dru­štvu.

Kako objašnjavate su­ko­be isto­ri­ča­ra i pse­u­do­i­sto­ri­ča­ra to­kom dru­ge po­lo­vi­ne XIX sto­le­ća i isto­ri­ča­ra i šar­la­ta­na s kra­ja XX i po­čet­ka XXI ve­ka – da li po­sto­je slič­no­sti ili se zna­čaj­no raz­li­ku­ju?

Ni­sam ni ma­lo si­gu­ran da se, po tom pi­ta­nju, mo­že go­vo­ri­ti o ne­ka­kvom ,,su­ko­bu“ iz­me­đu na­u­ke i pse­u­do­na­u­ke, od­no­sno na­u­ke i nje­ne pot­pu­ne su­prot­no­sti.

Po­red osta­log, struč­nja­ci svih na­uč­nih di­sci­pli­na ima­ju oba­ve­zu da se ja­sno i re­zo­lut­no su­prot­sta­ve pa­ra­na­u­ci, pse­u­do­na­u­ci ili ono­me što je naš na­rod odav­no le­po na­zvao – šar­la­tan­stvu.

To su upra­vo či­ni­li svi srp­ski isto­ri­ča­ri još od raz­do­blja ka­da se kod nas, to­kom XIX ve­ka, ja­vi­la kri­tič­ka na­uč­na isto­ri­o­gra­fi­ja.

Sva­ka na­u­ka, pa ta­ko i isto­ri­o­gra­fi­ja, zah­te­va te­melj­no i obim­no zna­nje, kao i či­tav niz ve­šti­na. Ta­ko­đe, na­uč­na me­to­do­lo­gi­ja isto­ri­o­gra­fi­je ve­o­ma je slo­že­na. Da­kle, upr­kos sve­op­štem uti­sku da se isto­ri­jom mo­že sva­ko ba­vi­ti, to ni­ka­ko ni­je ta­ko.

Uko­li­ko bi­smo sa­mo ma­kar na krat­ko pri­hva­ti­li ta­kvu opa­snu te­zu skli­znu­li bi­smo u šar­la­tan­stvo ko­je nam ,,sve­do­či“ o to­me da su, pri­me­ri­ce, Sr­bi naj­sta­ri­ji na­rod na sve­tu, da su se na­ši pre­ci su­ko­blja­va­li sa voj­ska­ma ki­ne­skih ca­re­va i egi­pat­skih fa­ra­o­na i mno­go to­ga dru­gog či­me smo sva­ko­dnev­no ,,bom­bar­do­va­ni“ od stra­ne sa­mo­zva­nih struč­nja­ka, a što je sa­svim oči­to sa one stra­ne ra­zu­ma i isto­rij­skih či­nje­ni­ca.

Ta­ko­đe, ako bi­smo se svi svi­me ba­vi­li ne bi nam bi­li po­treb­ni ško­lo­va­ni znal­ci. Dru­gim re­či­ma, ne bi nam bi­li po­treb­ni le­ka­ri, već bi­smo po is­ce­lje­nje išli kod vra­ča­ra, ku­će nam ne bi gra­di­le ar­hi­tek­te, a mo­sto­ve gra­đe­vin­ski in­že­nje­ri, do­mo­vi­nu nam ne bi bra­ni­li ško­lo­va­ni ofi­ci­ri i uve­žba­ni voj­ni­ci ... i da ne na­bra­jam da­lje.

Po­je­di­nac ili dru­štvo ko­je do te me­re obe­smi­sli zna­nje i ve­šti­ne osu­đe­no je na ne­u­mit­nu, si­gur­nu, du­gu i ve­o­ma bol­nu pro­past.

Na sre­ću, mi se ne na­la­zi­mo na tom pu­tu ma­da su i u na­šem dru­štvu pri­met­ne po­ja­ve šar­la­tan­stva ka­da su u pi­ta­nju dru­štve­no-hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke, a po­seb­no isto­ri­o­gra­fi­ja.

Ko­nač­no, sva­ko od nas ima pra­vo, ali i od­go­vor­nost da se opre­de­li iz­me­đu (isto­rij­ske) isti­ne i la­ži.

Iz­bor je ve­o­ma jed­no­sta­van i lak, zar ne?

05 12 2019 002 3f1ce

Na­uč­na isti­na i emo­tiv­na ve­za­nost za mit so­ci­ja­li­stič­ke Ju­go­sla­vi­je o bro­ju stra­da­lih u ja­se­no­vač­kom kom­plek­su lo­go­ra smr­ti. Ka­ko do raz­re­še­nja su­ko­ba iz­me­đu na­u­ke i pre­da­nja?

Se­ća­nje na broj­ne ne­vi­ne žr­tve na­šeg na­ro­da, pre sve­ga, zah­te­va od­go­vo­ran i is­klju­či­vo na či­nje­ni­ca­ma za­sno­van stav i svest. Tu ne­ma me­sta emo­ci­ja­ma, ste­re­o­ti­pi­ma i mr­žnji.

Osnov­no je pi­ta­nje da li smo sprem­ni da od­ba­ci­mo do­mi­nant­no ma­te­ma­tič­ko, po­li­tič­ko i ide­o­lo­ško se­ća­nje i da da­mo no­vi za­ma­jac i in­ten­zi­vi­ra­mo mu­ko­tr­pan pro­ces in­ter­di­sci­pli­nar­nih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja ko­ji će re­zul­ti­ra­ti sve­o­bu­hvat­nim, te­melj­nim, objek­tiv­nim i ce­lo­vi­tim po­da­ci­ma.

Do­zvo­li­te mi da na ovom me­stu uka­žem na je­dan sli­čan ve­o­ma tra­gi­čan pri­mer iz na­še pro­šlo­sti ko­ji se od­no­si na ma­sov­no stra­da­nje pri­pad­ni­ka na­ših oru­ža­nih sna­ga i ci­vi­la to­kom Pr­vog svet­skog ra­ta.

Ia­ko je de­ce­ni­ja­ma u na­šoj jav­no­sti op­sto­ja­vao broj od oko 1.250.000 dr­ža­vlja­na Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je stra­da­lih to­kom Pr­vog svet­skog ra­ta, i ma­da su isto­ri­ča­ri či­ja je uža oblast na­uč­nog is­tra­ži­va­nja upra­vo to rat­no raz­do­blje upor­no po­na­vlja­li da je taj broj vi­še­stru­ko pre­u­ve­li­čan, pre sve­ga par da­na jav­no­sti su sa­op­šte­ni re­zul­ta­ti vi­še­go­di­šnjih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja ko­je su spro­ve­li struč­nja­ci Voj­nog ar­hi­va pri na­šem Mi­ni­star­stvu od­bra­ne.

Na­kon vi­še­go­di­šnjeg is­tra­ži­va­nja isto­rij­skih iz­vo­ra struč­nja­ci Voj­nog ar­hi­va pred­sta­vi­li su ba­zu ko­ja sa­dr­ži po­dat­ke o svim dr­ža­vlja­ni­ma Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je stra­da­lim iz­me­đu 1914. i 1918. go­di­ne.

I ume­sto oče­ki­va­nih oko 1.250.000 ili to­me bro­ju pri­bli­žno stra­da­lih, do­šli smo do sa­zna­nja da je to­kom Pr­vog svet­skog ra­ta ubi­je­no ukup­no njih 322.778. Na­rav­no, taj broj ni­je ko­na­čan, ali je za pret­po­sta­vi­ti da u na­red­nim go­di­na­ma i de­ce­ni­ja­ma ne­će bi­ti znat­ni­je uve­ćan na osno­vu re­zul­ta­ta no­vih na­uč­nih is­tra­ži­va­nja.

U na­šoj jav­no­sti je ovaj po­da­tak iza­zvao op­štu ne­ve­ri­cu. Po­sta­vlja se pi­ta­nje ka­ko je to mo­gu­će? Ot­ku­da broj od oko 1.250.000 stra­da­lih u Pr­vom svet­skom ra­tu uko­li­ko on ni­je ta­čan? Ko je za to od­go­vo­ran?

Da­kle, mi­šlje­nja sam da tre­ba na­sta­vi­ti i in­ten­zi­vi­ra­ti na­uč­na is­tra­ži­va­nja u ve­zi sa ukup­nim bro­jem ci­vil­nih i voj­nih žr­ta­va Dru­gog svet­skog ra­ta na te­ri­to­ri­ji Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je i da pred isto­ri­ča­re ni­ka­ko ne tre­ba po­sta­vlja­ti ne­ka­kav po­želj­ni broj.

Tre­ba­lo bi struč­nja­ci­ma u obla­sti isto­ri­o­gra­fi­je i srod­nih na­uč­nih di­sci­pli­na ko­nač­no omo­gu­ći­ti da neo­me­ta­no oba­vlja­ju is­tra­ži­va­nja ka­ko bi­smo u ra­zum­nom vre­men­skom ro­ku do­šli do re­le­vant­nih po­da­ta­ka za­sno­va­nih is­klju­či­vo na či­nje­ni­ca­ma, kao što je to slu­čaj sa po­da­ci­ma o ukup­nom bro­ju ci­vil­nih i voj­nih žr­ta­va na tlu Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je ko­ji­ma tek sa­da ko­nač­no ras­po­la­že­mo.

Kao ne­ko či­ji je pra­de­da bio stra­da­li srp­ski rat­nik ko­ji po­či­va na Zej­tin­li­ku kod Soluna u Grčkoj, kao po­to­mak de­de ko­ji je po­gi­nuo u bor­ba­ma za oslo­bo­đe­nje Be­o­gra­da u Dru­gom svet­skom ra­tu, kao ne­ko ko je za­jed­no sa svo­jim ocem uče­stvo­vao u tra­gič­nim rat­nim su­ko­bi­ma ko­ji su se na ju­go­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma od­vi­ja­li iz­me­đu 1991. i 1999. go­di­ne (,,ra­to­vi za ju­go­slo­ven­sko na­sle­đe“), na­dam se i sa pra­vom oče­ku­jem da se u na­šem dru­štvu stvo­ri at­mos­fe­ra ko­ja će ko­nač­no omo­gu­ći­ti da svi za­jed­no do­đe­mo do ukup­nog bro­ja stra­da­lih u raz­do­blju od 1941. do 1945. go­di­ne.

To je naj­ma­nje što mo­že­mo uči­ni­ti uko­li­ko istin­ski že­li­mo da oču­va­mo do­sto­jan­stve­no se­ća­nje na ve­li­ki broj ne­vi­no po­stra­da­lih u tom svet­skom ra­tu.

I na kra­ju, pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći mu­dre re­či na­šeg sve­tog pa­tri­jar­ha Pa­vla ko­ji je u vi­še na­vra­ta po­na­vljao: ,,Bu­di­mo lju­di ia­ko smo Sr­bi“, uči­ni­mo da na­še se­ća­nje bu­de is­klju­či­vo i sa­mo iskre­no, ljud­sko, do­sto­jan­stve­no, i da ni­ka­ko ne pre­ra­ste u ne­što či­me bi­smo ma­ni­pu­li­sa­li i na taj na­čin ne­gi­ra­li i obe­smi­šlja­va­li ve­li­ku žr­tvu na­šeg na­ro­da pod­ne­tu u pret­hod­nom sto­le­ću.