Седам дана након што је на порталу „Јадовно ’41“ објављен посљедњи текст проф. др Мирјане Стојисављевић, Иза зидина тајни, који обилује антисемитским ставовима и говором мржње, а након реакција институција у Републици Српској и Републици Србији, јавности се, ауторским текстом, обратио и господин Душан Басташић, предсједник „УГ Јадовно 1941“ и уредник поменутог портала. Упутио је извињење свима којима је објављени текст нанио увреду или душевну бол, а посебно „припадницима састрадалног јеврејског народа“. Ипак, иза извињења је стајало једно велико АЛИ. Једноставном анализом овог АЛИ, чији садржај видимо у објашњењу спорне ситуације, моћи ћемо процијенити и специфичну тежину упућеног извињења.
У објашњењу господин Басташић наводи чињеницу да професорка Стојисављевић ради на три факултета Универзитета у Бањој Луци. Затим да је текст објавио а да га притом није у цјелини прочитао, јер је, како каже, „уредник портала Јадовно 1941. који тај озбиљан и одговоран посао ради на волонтерској основи, поред основног занимања доктора стоматологије“. Даље је устврдио да је спорни текст објављен још 2015. у књизи Србистика и коментари, а „која се од тада као и данас може лако наћи, преузети у цијелости као PDF фајл и прочитати на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци“. На крају господин Басташић закључује: „Да ли сам, и не прочитавши требао доводити у сумњу садржај и изнесене ставове у студији која пет година стоји објављена на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци а чији је аутор редовни професор на три факултета тог истог Универзитета?“
„Пасионираном“ читаоцу садржаја објављених на порталу „Јадовно ’41“ у посљедњих неколико година, пада у очи испољени „осјећај за мјеру“. Господин Басташић нам каже да је Мирјана Стојисављевић професор на три факултета, а он је само доктор стоматологије који уредничке послове ради волонтерски. Ако макар и овлаш погледамо његове ауторске текстове, видјећемо да он није увијек овако поштовао научне ауторитете. Штавише, имао је веома изражене хиперкритичке ставове (најблаже речено) према неким другим универзитетским професорима, потврђеним посленицима музе Клио од којих неки имају и неспорну међународну репутацију. Притом је веома увредљивом сматрао спорадичну опаску према којој није примјерено да се један стоматолог упушта у полемике са историчарима на стриктно историографске теме. Оставимо ли по страни питање да ли је „озбиљан и одговоран“ уреднички посао могуће озбиљно и одговорно обављати објављивањем непрочитаних текстова, морамо разријешити питање везано за „волонтерску основу“ уредничког посла. Ако бацимо поглед на пописе одобрених средстава која додјељује Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Републике Србије, видјећемо да је УГ „Јадовно 1941“ за потребе сајта током 2018. и 2019. године добило средства у износу од 1.100.000 (милион и стотину хиљада) динара, или нешто мање од 10.000 евра. Иако нисам марксиста, имајући у виду ове чињенице, чини ми се да у овом случају волонтерска база има веома конкретну финансијску надоградњу.
Кад је ријеч о тврдњи господина Басташића да је књига Србистика и коментари, у којој је претходно објављен спорни рад, доступна на званичном сајту Универзитета у Бањој Луци, морамо констатовати да се ради о неистини. Као „доказ“ својој тврдњи господин Басташић доноси фотографију личног профила Мирјане Стојисављевић на веб платформи Академија еду (Academia.edu). Професорка Стојисављевић је овдје регистрована као професор Универзитета у Бањој Луци, па због тога у линку, испред званичног назива странице, стоји ознака unibl, али ова страница нема никакве везе са званичним сајтом Универзитета на којем је објављен само списак дјела Мирјане Стојисављевић без било каквог увида у њихов садржај. Ово господин Басташић одлично зна, али гради конструкцију која му „омогућава“ скривање иза ауторитета универзитетског професора и самог Универзитета. Сама поента оваквог односа лежи у закључку текста гдје каже: „Да ли сам, и не прочитавши требао доводити у сумњу садржај и изнесене ставове у студији“. Да ли је не прочитавши могуће доводити у питање било шта? Једноставно би требало да се одлучи је ли или није прочитао!
Сторија о томе да ли се радови професорке Стојисављевић налазе на сајту Универзитета у Бањој Луци не представља једину неистину нити једини покушај јавне манипулације подацима. Као што видимо, господин Басташић говори о само једном спорном тексту са чијим садржајем, како каже, није био упознат. Остаје питање да ли је био упознат са садржајем осталих текстова професорке Стојисављевић? Уколико није, зашто су обрисани са сајта „Јадовно ’41“, али и са неких њему братских сајтова, а ако јесте, зашто је извињење упућено само за један текст? Да подсјетимо читаоца, на сајту „Јадовно ’41“ од средине децембра 2019. до почетка марта 2020. године објављено је пет текстова професорке Стојисављевић. Већина је претходно објављена у некој од ауторкиних књига гдје ћемо, исто тако у већини, наићи на исте антисемитске ставове и говор мржње. Ако за моменат пристанемо на, додијељену нам, улогу бесловесне масе и повјерујемо да су сви претходно објављени текстови на порталу „Јадовно ’41“ постављени без претходног читања и да уредник није имао увид у њихов садржај, ипак ћемо се срести са једним текстом код којег то није био случај. Ријеч је о првом тексту професорке Стојисављевић под насловом Великим покољем до велике Хрватске или тајна историја усташтва. Текст је објављен 17. 12. 2019. године а представља излагање професорке Стојисављевић на промоцији књиге академика Василија Крестића, Геноцидом до велике Хрватске. Господин Басташић, што је лако доказиво, био је присутан на тој промоцији и чуо је поменуто излагање. Ту је могао чути за постојање „јудеомасона“, „јуденпротектора“, „јудеохазара“, „јудеокатолика“, „јудеофашиста“, „талмудске освете“. И поред тога, текст је као први, у поменутој мини-серији текстова професорке Стојисављевић, објављен на порталу „Јадовно ’41“, а тек затим су објављени слични текстови које уредник „није читао“.
Овдје је могуће поставити питање само о томе да ли је господин Басташић сагласан са ставовима професорке Стојисављевић, у цјелини или дјелимично, или пак у њима не налази ништа спорно, а можда је ријеч и о нечему трећем? Ако се макар и овлаш загледамо у дјеловање Удружења и портала „Јадовно ’41“ у посљедњих пет година, видјећемо да је у том периоду у више наврата вођена кампања против српских институција и истакнутих појединаца који се баве истраживањем тема холокауста и геноцида над Србима у НДХ током Другог свјетског рата. Током 2015. године кулминирала је кампања против епископа славонског Јована и Одбора за Јасеновац САС СПЦ, затим је у неколико наврата вођена кампања против Музеја жртава геноцида, а 2017. године су жртве кампање били организатори образовног семинара под називом Образовање о холокаусту, геноцидима у НДХ и превенцији геноцида који је спроведен у организацији Министарства просвјете и културе Републике Српске, Републичког педагошког завода, Филозофског факултета у Бањој Луци и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. У свим кампањама као основна оптужба навођено је да се српске институције доминантно баве истраживањем холокауста, или како кажу сарадници „УГ Јадовно 1941“ фаворизују јеврејске жртве, што прије свега није тачно, а оваква потреба за раздвајањем жртава према идентитетском кључу, у чијем центру стоје Јевреји, сама по себи има латентан антисемитски призвук.
Генерално узев, у овом периоду, намјенски селектујући податке постављене на сајт и на официјелне странице на друштвеним мрежама, руководство „УГ Јадовно 1941“ код читалаца обликује утисак да се српске институције баве истраживањем, ако не искључиво, онда свакако доминантно страдањем јеврејских жртава, док су српске жртве и, генерално, страдање Срба током Другог свјетског рата остали у запећку. На овај начин се код читалаца обликује конструкција према којој је „УГ Јадовно 1941“ једино удружење које је заинтересовано за изучавање српских страдања, а које за такву функцију нема адекватан третман у друштву.
Ако ове чињенице имамо у виду, чини нам се да ставови професорке Стојисављевић нису, или макар нису у цјелини, страни ни уреднику сајта на којем су популарисани. Ипак морамо узети у обзир и одређене калкулације које су барем једним дијелом утицале на објављивање њених текстова. Наиме, ако пажљиво погледамо наслов поменутог првог текста професорке Стојисављевић који је објављен на порталу „Јадовно ’41“, а ако у тексту дословно пише „Покољ, како према инструкцијама удружења Јадовно називамо злочин геноцида почињен над Србима у НДХ“, постаје нам јасно да је проф. др Мирјана Стојисављевић једина особа из академске заједнице у Републици Српској која је подржала прошлогодишњу одлуку „УГ Јадовно 1941“ о преименовању геноцида над Србима у НДХ у „Покољ“.
Због свега наведеног чини нам се да се појава отворено антисемитских текстова на порталу „Јадовно ’41“ може објаснити недостатком уредничке свијести о штетности оваквих идеја, али и као начин популаризације мртворођене идеје „Покоља“.
На крају можемо закључити да је саопштење за јавност господина Басташића још једна увреда изречена на рачун оних којима је требало да упути извињење. А извињење је заслужио онај народ који је имао шест милиона жртава током Другог свјетског рата – та несрећа почела је, гле чуда, објављивањем текстова чији садржај неодољиво подсјећа на садржај оних објављених на његовом порталу. Извињење је требало упутити и оном народу чија држава је прва прихватила Балфурову декларацију и чији су краљеви положили камен темељац за изградњу синагоге. Оном истом народу чија је новија историја, у име „аутохтонистичке школе“, брутално фалсификована у тексту Иза зидина тајни.
АУТОР: Драгослав Илић
