Пописивање ратних жртава је обавеза а не морање. То би, поред осталог, требало да раде сродници у форми помагања научноистраживачким установама и појединцима којима је то нека врста обавезе.
Музеј жртава геноцида има солидне базе података за ратове вођене у 20. веку. Спискови су, међутим, непотпуни и тај недостатак „пада“ на оне који су владали југословенским државама – краљевином и комунистичком – у период од 1918. до 1991. године, као и на оне који владају Србијом после распада Југославије.
Базе података о ратним жртвама Другог светског рата се мењају и то је процес који никада неће престати. Протекле две деценије добијали смо примедбе и похвале, допуне и измене података и то смо редовно уносили онде где и треба (рачунарске базе које нису јавне) и те информације стављали на наш званични интернет портал где може свако да гледа.
Недавно нам се обратила Драгица Лазић из Београда са чињеницама о свом деди: Стеван Анокић рођен 1919. године; рањен је као припадник Народно-ослободилачке војске Југославије 1945. код Загреба, преминуо 9. септембра исте године и сахрањен на градском гробљу Мирогој, парцела Српско војничко гробље.
О Стевану Анокићу нема података у књигама о партизанским јединицама које су се бориле око Загреба. Нешто више о његовој судбини сазнала је унука Драгица Лазић и то преточила у песму која говори о последњим данима свога деде.
