Непуних седам дана од отварања изложбе радова из Збирке уметничких дела Музеја жртава геноцида под називом ,,Мостови светлости“, аутора др ум. Николе Радосављевића, кустоса у Музеју, поставка је допуњена управо дарованим уметничким делом од велике вредности, ретким примером стваралаштва које је настало у заробљеништву.
У питању је цртеж уметника Ивана Лучева (1904-1958) изведен техником туша на папиру, са потписом аутора на предњој страни и забелешком на полеђини листа: ,,Из заробљеништва, 1943.“
Овај јединствени дар Музеју, љубазношћу поклонодавца, важна је допуна корпусу цртежа и графика у Збирци и још једно је ново сведочанство о животу без слободе и начину на који логораш доживљава самог себе.
Линеарни, прозирни и растерећени Лучевљев цртеж препознатљив је потпис аутора који је максимални уметнички домет приказао у традиционалној слици и класичној графици, суверено експериментишући материјалима колико и мотивима.
У овом случају смо у прилици да сагледамо наизглед безбрижну сцену припреме за студију фигуре, али пажњу нам односи модел који је у ,,сликарском“ ставу са палетом и четком у руци, и даље у заробљеништву.
Врло је вероватно да је аутор намерно учинио ову диверзију портретишући другог логораша као себе, једну оптичку варку о аутопортрету који 1943. године некоме значи све, а некоме ништа.
Мислећи о портрету као значењском месту, аутопортрету као могућности да разуме време и место у коме се налази, Лучев је овим радом скренуо пажњу на времена, места и бројеве, суверено попут Бајића или Ђаковића, интерпретирајући колективни ужас кроз призме мимикрије и прозирности. У овом комаду растерећеном описа, наратива и украса, увиђамо суштину рата и положај уметника који се против истог бори.