Будва, 15. децембар 2024. године – Изложбена поставка Музеја жртава геноцида под називом ,,Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења”, аутора монахиње Марије (Антић) из свештене обитељи манастира у Јасеновцу уприличена је у просторијама Модерне галерије ,,Јово Ивановић” у Будви.
На почетку вечери наступила је пијанисткиња гђа Нинослава Златковић. Потом су се публици обратили парох подгорички о. Павле Божовић, вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида г. Бојан Арбутина и директорка ЈУ ,,Музеји и галерије” у Будви гђа Луција Ђурашковић, која је и званично отворила изложбу.
Музеј жртава геноцида изражава искрену захвалност нашим домаћинима у Будви на срдачној добродошлици, поверењу и професионалној сарадањи у реализацији ове изложбе.
Посебну захвалност изражавамо старешини цркве Свете Тројице у Будви протојереју о. Александру Лекићу.
Изложбена поставка биће отворена до 15. јануара 2025. године.
ЛАЗАРЕВ ВИЈЕНАЦ НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ
Годинама и десетљећима послије Косовске битке, Пећка патријаршија и њен народ су се са великим трудом мучили да појме и у црквено-народном уму уобличе крсно-васкрсни Косовски бој. Тај труд је породио и натпис деспота Стефана на стубу на Газиместану, и косовски циклус наше епске поезије, и све оно што ће као Косовски Завјет од тада чинити срж бића српског народа и помјесне Цркве Српске.
Круна Косовског Завјета јесте култ Светога цара Лазара, којег је као „светопочившег“ први пут поменула његова кћер, Јелена Балшић, у ктиторском натпису своје гробне цркве Благовјештења Богородичиног на горици Бешка на Скадарском језеру.
Да уобличи сјећање на своје Ново Косово – Јасеновац, Православној Цркви и српском народу као да је требало још више времена. Од Скендеревог клика Мајке Кнешпољке на Палежу на Козари на Преображење 1942. године, преко подизања Богдановићевог Цвијета 1966. године, преко освештања обновљеног храма Светог Јована Претече у Јасеновцу 1984. године, до доласка Цариградског Патријарха у Јасеновац који се збио у наше дане – 2016. године, уобличава се спомен Новомученика Јасеновца као најдрагоцјенијег дара који је наш народ принио Христу распетоме и васкрсломе.
И гле чуда – једна монахиња, која је свој иночки живот започела на истој тој Бешки на Скадарском језеру, ставља пред нас вјечно живе Јасеновачке мученичке цвјетове, али у таквом вијенцу у коме су они уплетени скупа са њеним сестрама Манастира Јасеновца, с народом који живи са Манастиром, с владикама и патријарсима. А сви они – или сви ми – у њеним сликама чинимо цвјетни вијенац, процвали трнов вијенац на глави Васкрслога Христа, који се у Јасеновцу сараспиње и саваскрсава.
+ Јован
епископ пакрачко-славонски
