Музеј жртава геноцида, у сарадњи са Библиотеком града Београда, позива вас на предавање под називом ,,Писма породице Бераха као огледало Холокауста“ које ће бити уприличено на Међународни дан сећања на жртве Холокауста, 27. јануара 2025. године.
Наша драга колегиница, кустос у Музеју жртава геноцида, др Милица Карић представиће Збирку породице Бераха (1906-1998) која се чува у збиркама и фондовима Музеја жртава геноцида.
Међународни дан сећања на жртве Холокауста установљен је 1. новембра 2005. године резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација у знак сећања на дан када су 1945. године јединице совјетске Црвене Армије ослободиле Аушвиц-Биркенау, најозлоглашенији логор смрти у читавој поробљеној Европи.
Процењује се да је током Другог светског рата страдало око шест милиона недужних жртава – припадника јеврејског народа – а Аушвиц, Треблинка, Маутхаузен, Дахау, Мајданек, Јасеновац, Јајинци, Старо Сајмиште, Топовске шупе, Шабац, Кладово, логор „Црвени крст“ у Нишу само су нека од бројних масовних стратишта невиних жртава.
….
Збирка породице Бераха формирана је 2023. године и састоји се од музејских предмета, докумената, фотографија, писама, разгледница, дописница, хемеротеке и аудио-визуелне грађе.
Породицу Бераха су чинили Бити, Рашела и Перла Бераха.
Јесен 1941. године у Београду донела је страдање београдских Јевреја и оних који су се нашли у њему над којима је Холокауст спроведен брзо и ефикасно.
Најпре је страдало мушко становништво које је било приморано на принудни рад и концентрисано у логорима у Топовским шупама и на Бањици.
Међу њима је био и Бенвинисти Бераха, трговачки заступник рођен у Београду 28. октобра 1887. године, од оца Моше и мајке Перле, националности српске, вероисповести Мојсијеве.
О животу и судбини породице Бераха сазнајемо из документације коју је Музеј жртава геноцида прибавио путем поклона и тиме своје фондове обогатио овом изузетно значајном и драгоценом грађом на основу које можемо да реконструишемо последње дане живота једног обичног човека и грађанина који је страдао само зато што је био Јеврејин према виђењу нацистичких окупатора.
Међу личним документима као што су пасоши Бенвинисти Берахе и његове супруге Рашеле Б. Берахе, Чехиње, у којима се налазе њихове фотографије, као и фотографија њихове ћерке Перле као девојчице, која је заједно са својом мајком преживела и сачувала све ово на основу чега можемо да реконструишемо процесе спровођења геноцида на терену, налазе се: жуте траке и беџеви са натписом Jude – Јеврејин и Давидовом звездом, као и позиви за пријављивање немачким властима и документа која потврђују да је Перла Бераха полујеврејка и да зато не мора да носи ова обележја.
Осим ових процедуралних докумената, налазимо и пет писама које је Бенвинисти слао из Топовских шупа у периоду од 8. октобра 1941. до 9. новембра 1941. године. Прва четири писама су слата у распону од два до три дана, док је последње пето послато након двадесетак дана од четвртог.
Није познато када је и где тачно страдао. Према сведочењу дародавца, ћерка Перла је годинама одлазила у село Јабука код Панчева у чијој се непосредној близини налази једно од стратишта где су вршена стрељања заточеника из овог логора.
Сва писма су написана на немачком језику и била су хпућена његовој супрузи Рашели Бераха–Кухинка.
Из писама сазнајемо о условима у логору, о положају заточеника, о томе ко је надлежан за њих. Али, оно што је такође подједнако битно јесте и субјективно виђење ситуације и сопственог положаја самог Бенвинистија и његове породице.
Тако у сва пет писма провејава оптимистичан став да ће све да буде у реду, уверавања да је он добро и да је њихов положај тамо прилично добар те да нема никакве потребе за бригом. Бољем положају, према његовом схватању, допринело је и то што је управу над њима од тајне полиције Гестапо преузео Вермахт што је за њих велико побољшање које интернирци већ осећају, а оне треба да буду „сасвим, али сасвим без бриге“.
У наредном писму обавештава их да вероватно неће ни одлазити из Београда, како је могао да чује, и да ће отићи људи из Баната. Сазнајемо и да је недеља била дан за посете и да су затвореници могли да примају и шаљу ствари преко одређених јеврејских организација.
Међутим, у трећем писму пише како је тог јутра 13. октобра 1941. године прозван ради путовања, али се и даље нада да то не мора да значи да ће заиста и да оде и у ту сврху ипак тражи да му се пошаљу топле ствари: капут, рукавице, каљаче уз поруку да буду потпуно без бриге.
Последње писмо из октобра открива да је ипак ослобођен од путовања захваљујући интервенцији своје супруге и да остаје у логору као помоћник у амбуланти што је био и за време Првог светског рата о чему такође постоје записи и фотографије из 1917. године који су у поседу нашег Музеја. Потврда о његовом останку дошла је од Гестапоа.
Последње писмо из новембра 1941. године у истом је оптимистичном тону и уверавању да ће ускоро доћи време када ће њих троје поново да буду заједно „срећни, задовољни и здрави“.
Нажалост, он није имао среће да преживи и да се његове жеље и надања остваре.
Бенвинисти Бераха није преживео Други светски рат.
Претпоставља се да је убијен на стратишту у Јабуци код Панчева убрзо након што је својој супрузи одаслао пето, показаће се и последње, писмо. Захваљујући грађи обједињеној у личном фонду Бенвинисти Берахе, који је недавно формиран у Музеју жртава геноцида, повест о њему и његовој трагичној судбини заувек је сачувана за незаборав.
