Музеј жртава геноцида, установа културе од националног значаја за Републику Србију, матична за област неговања културе сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, Холокауста, као и геноцида почињеног над Ромима у Другом светском рату, има обавезу да реагује на новински текст писан за швајцарски лист ,, WOZ – die Wochenzeitung“, ауторки Ане Граб (Anne Grab) и Мове Тохен (Mowe Techen), који је објављен на порталу „Новости“ под називом „Šupe u sjećanju“ (https://www.portalnovosti.com/supe-u-sjecanju/) 9. јула 2025. године.
Новински чланак, који је предмет реакције Музеја жртава геноцида, посвећен је историчарима и активистима који својим професионалним ангажманом доприносе очувању сећања на геноцидно страдање ромског становништва у Другом светском рату на подручју окупиране Краљевине Југославије, али и генерално културом сећања и политикама памћења на територији Републике Србије.
Повод за реакцију Музеја жртава геноцида јесте непрофесионални приступ ауторки текста које нису у новински чланак унеле ниједну реченицу из опсежних одговора које им је доставио в.д. директора Музеја жртава геноцида г. Бојан Арбутина на њихова постављена питања у вези са темом, као и чињеница да су Музеј жртава геноцида окарактерисале као „институцију која доприноси српском миту о властитој жртви“.
Музеј жртава геноцида основала је Народна скупштина Републике Србије 1992. године ради трајног сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и остваривању обавеза из Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Музеј се, истовремено, бави и прикупљањем, обрадом и коришћењем података о Холокаусту и Самударипену. Усвајањем Закона о музејској делатности у октобру 2021. године, Музеј је постао матична установа у Републици Србији за неговање културе сећања на жртве геноцида и Холокауста.
Геноцид почињен над српским народом у Независној Држави Хрватској, као и бројни ратни злочини почињени од стране немачких, мађарских и бугарских окупатора, и њихових колабораната, нарочито Албанаца са простора Косова и Метохије, за Музеј жртава геноцида никада неће бити „мит о властитој жртви“. Музеј жртава геноцида, али и бројне друге културне, научне и образовне установе, баштине неколико стотина хиљада музејских, архивских, библиотечких и аудио-визуелних материјала, примарних историјских извора, који указују да се не ради ни о каквом „миту“ већ о историјским чињеницама и процесима који су потврђени у званичној националној и међународној историографији.
Свако свођење страдања недужног цивилног становништва на „мит“ је у најмању руку неумесно, не одражава цивилизацијске вредности и директно води ка релативизацији злочина.
У наставку новинског чланка ауторке закључују да се Музеј „својим истраживачким радом и данас залаже за наратив који, фокусирајући се искључиво на злочине почињене над Србима, релативизира насиље које су Срби починили над другима“. Одговор на ову оцену политике Музеја, његовог рада и сврхе постојања пружамо кроз преглед програмских и редовних активности Музеја жртава геноцида у вези са страдањем јеврејског и ромског народа током Другог светског рата, а које су остварене у протеклом периоду:
• Објављивање монографске публикације „Исељавање Јевреја из Југославије у Израел (1948-1952)“ аутора др Милана Радовановић, Београд, 2022;
• Објављивање монографске публикације „Од Топовских шупа до Старог Сајмишта“ аутора др Драгана Цветковића, Београд, 2022;
• Продукција документарно-играног филма „Пето писмо Хилде Дајч“, Београд, 2023;
• Објављивање монографске публикације на енглеском језику „From Topovske Šupe to Sajmiše Concentration Camps“ аутора др Драгана Цветковића, Београд, 2023;
• Изложба Музеја жртава геноцида под називом „Јевреји Југославије – борци Другог светског рата“ аутора др Милице Карић и Бојана Зорића, Београд, 2024;
• Каталошка публикација под називом „Јевреји Југославије – борци Другог светског рата“ аутора др Милице Карића и Бојана Зорића, Београд, 2024;
• Објављивање монографске публикације „Фикционализација Холокауста у романима Јержија Козинског, Џејн Јолен и Д.М. Томаса“ аутора др Милице Карић, Београд, 2024;
• Организација низа предавања на тему „Писма породице Бераха као огледало Холокауста“ током 2024. и 2025. године.
Такође, истичемо да Музеј жртава геноцида негује дугогодишњу професионалну и драгоцену сарадњу са најеминентнијим установама за питања Холокауста и Самударипена, попут Јад Вашем и Меморијалног музеја Холокауста Сједињених Држава, као и са установама културе и организацијама на подручју Републике Србије, међу којима се нарочито истиче институционална сарадња са Меморијалним центром „Старо сајмиште“ и са Европским ромским институтом за уметност и културу (ERIAC).
Плодотворна сарадња Музеја жртава геноцида и Меморијалног центра „Старо сајмиште“ огледа се и у чињеници да су снажан допринос у формирању Меморијалног центра пружили председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, његово преосвештенство епископ пакрачко-славонски г. Јован Ћулибрк и претходни директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић. Ова чињеница није наведена у објављеном новинском чланку иако је в.д. директора Музеја г. Бојан Арбутина јасно истакао, као и то да је програм развоја Меморијалног центра „Старо сајмиште“ искључиво у надлежности њиховог руководства, а да ће Музеј жртава геноцида колегама и колегиницама пружити сваку врсту помоћи. Из овога се јасно закључује да није, нити ће, бити „борбе за израван утјецај /Музеја жртава геноцида/ на Меморијални центар“.
На самом крају, Музеју жртава геноцида се намеће да се његова улога у „релативизирању насиља које су Срби починили над другима“ првенствено огледа у „негирању геноцида у Сребреници 1995. године“. Музеј жртава геноцида се у више наврата, јасно и недвосмислено, засновано на научним чињеницама и правним оквирима, огласио да се ратни злочин почињен у јулу 1995. године не може оквалификовати као злочин геноцида, и то овом приликом још једном наглашавамо.
