ПРЕУЗМИТЕ ПДФ ДОКУМЕНТ

Познато је да је на хрватској страни објављено знатно више радова о Јасеновцу, као и уопште о Независној Држави Хрватској, него међу Србима. Кад је реч о броју жртава, на првој страни међу историчарима је расправа о бројкама од 83.000 до нешто више од 120.000 жртава, на другој је деценијама форсирана тврдња да је побијено најмање 700.000 заточеника православних Срба али се ниједан школовани историчар (не рачунајући Радомира Булатовића) није бавио конкретно Јасеновцем! Прва страна темељи своје тврдње на попису који је урадила Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац, друга избегава сваку аргументовану расправу бранећи се тврдњама да је све то утврђено већ 1945. године….

У медијима намењеним првенствено српском народу за унутрашњу употребу, кад је реч о броју страдалих у Јасеновцу, као аргумент у одбрани броја од 700.000 жртава најчешће се помињу двојица немачких официра од којих је први службовао у Загребу а други у Београду. То су генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, специјални опуномоћеник Немачког Рајха у Независној Држави Хрватској, и Херман Нојбахер, који је од августа 1943. до краја 1944. године био у цивилној служби са специјалним овлашћењима и задацима у вези са Србијом, Црном Гором, Грчком и Албанијом, које је добијао најчешће директно од Јоакима фон Рибентропа, министра иностраних послова а повремено и од фирера Адолфа Хитлера.

+++

У контексту расправе о немачким официрима и броју јасеновачких жртава превиђа се улога и значај СА-пуковника Зигфрида Кашеа (рођен 1903. у Страусбергу код Берлина), посланика и опуномоћеног министра Трећег рајха у Загребу, и неколико чињеница из његове биографије које могу да буду од користи у овој расправи. Мада је био један од најутицајнијих подржавалаца политике усташког поглавника Анте Павелића и усташа, Каше се није јавно изјашњавао о методама и размерама злочина. Постоје посредни извори који указују на његов специфичан однос према Србима. Наиме, према речима министра иностраних послова Независне Државе Хрватске Младена Лорковића, које је забележио у свој дневник 19. септембра 1942. године после разговора са Кашеом, Немац је био директан: „U srpskom pitanju valja nešto učiniti. Može se poklati i svih 1,5 milijuna – ali to morate među sobom uraditi, a ne možete tražiti njemačku pomoć.“ (Nada Kisić Kolanović, Mladen Lorković, ministar urotnik, Zagreb 1998, 244).

Мада Зигфрид Kaše иза себе није оставио сећања па као добар извор за његову службу у Независној Држави Хрватској могу бити записници са саслушања обављених у Загребу 1946. године и белешке које је писао да би припремио своју одбрану на суду. Реч је о архивској грађи коју је својевремено Служба државне сигурности Републике Хрватске предала Хрватском државном архиву и она је доступна истраживачима. На саслушању је Каше, поред осталог, устврдио да је злочине чинила мала група усташа која није имала подршку народа и која није била довољно зрела да преузме власт у држави. Историчарка Нада Кисић Колановић у свој раду „Siegfried Kasche: njemački pogled na Hrvatsku 1941. godine“ (Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb 2011, 773-800), је написала да је Каше у периоду од 10. октобра 1946. до 24. јануара 1947. године написао елаборат “Über die Organisation und Tätigkeit der Deutsche Gesandschaft in Croatien” („Organizacija i delovanje nemačkog poslanstva u Hrvatskoj“) као и да је 31. октобра 1946. године писао Јосипу Брозу Титу подсећајући га на контакте представника немачких и партизанских јединица и позивао га као сведока одбране на суђењу.

+++

Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау (Edmund Glaise von Horstenau) одлуком врха Немачког Рајха 14. априла 1941. године упућен је у Загреб где је четири дана раније проглашена Независна Држава Хрватска. Тешко је утврдити зашто је он изабран али се може прихватити тврдња да је познавао неколико бивших аустроугарских официра који су тих дана постављени на кључна места у оружаним снагама, првенствено домобранима. Званичан назив његове функције од 1. децембра 1941. гласио је „опуномоћени генерал у Независној Држави Хрватској“. Највећи део његових послова односио се на координацију сарадње немачких и хрватских оружаних снага.

Хорстенау је познавао бројне личности у Загребу – од надбискупа загребачког Алојзија Степинца, Диане Будисављевић, уметника Ивана Мештровића, до бројних усташких и домобранских официра, неколико припадника тајне масонске (предратне) организације, а средином марта 1943. године упознао је Милована Ђиласа, Константина Кочу Поповића и Владимира Велебита (чијег је оца познавао из година учења у Војној академији) приликом преговора припадника немачких војних команди и партизанско-комунистичких руководилаца.

По природи посла који је обављао Хорстенау је морао да буде добро обавештен о збивањима у Независној Држави Хрватској. Уосталом, он је имао свој штаб кога су чинили професионалци не само у војној ствари већ и у пратећим службама. (Видети: Nemačka obaveštajna služba, knjiga V, Državni sekretarijat za unutrašnje poslove – Služba državne bezbednosti, Beograd 1958)

Кад је реч о сазнањима о злочинима који су чињени широм Независне Државе Хрватске, тешко је устврдити да је Хорстенау осим штурих информација знао конкретне податке. Изузетак може бити злочин почињен 13. октобра 1942. године у три српска села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок, јер је сутрадан Хорстенау био у тим насељима, видео масакриране сељане и депортовање преживелих у Јасеновац! Павелић је после приговора Хорстенауа крајем октобра 1942. године морао да смени Вјекослава Макса Лубурића са свих функција и Љубомира Милоша, команданта логора Јасеновац и главног организатора затирања поменута три села.

Немачки официри нису могли да знају шта се дешава у нападима хрватских снага на српска села. Изузетак је заједничка операција на Козару и Просару јуна 1942. године.

Немачки официри нису долазили у Јасеновац осим у неколико прилика када су међу заробљеницима бирали физички здравије и депортовали их у Концентрациони логор Земун (Сајмиште) а одатле у Немачку или Норвешку. Изузетак је био Зигфрид Каше јер је 6. фебруара 1942. године, у оквиру такозване међународне делегације у логору провео два-три сата.

Највероватнији начини сазнања о збивањима били су разговори Немаца и усташа (најчешће пијаних) када су ти други хвалили и преувеличавали своја недела као што је то, наводно, учинио Вјекослав Макс Лубурић тврдећи да су усташе за годину дана побили више Срба него Турци за пет векова!

Генерал Хорстенау је имао контакте са Павелићем. Тешко је помислити на то да се поглавник хвалисао како су његове усташе починиле велике злочине и при том наводио бројеве побијених Срба.

Један од најближих Хорстенауових сарадника био је Артур Хафнер који је иза себе оставио доста статистичких података од којих је најпознатији онај о броју становника Независне Државе Хрватске али не и извештаја о масовним злочинима усташа.

Поменуте чињенице наводе на закључак да Хорстенау није био у прилици да може да дозна тачне и прецизне податке о броју страдалих српских становника!

У време заточеништва у затвору код Нирнберга (мај 1945. до самоубиства 20. јула 1946. године) чекајући суђење пред англоамеричким судијама, Хорстенау је писао неку врсту свог животописа. Знатан део те грађе послужио је његовим познаницима да то преточе у нарочите неку врсту мемоара. Рукопис је објављен најпре на немачком, касније је штампан на хрватском у Загребу и латиницом у Београду (друго издање: Edmund Glaise fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića, (preveo Nikola Živković), „Pravoslavna reč“, Novi Sad 2013)

У овој расправи о тврдњама немачких официра и јасеновачким жртвама од користи може бити следећих неколико реченица јер говоре о (не)поузданости извесних Хорстенауових тврдњи.

1. „Tako sam, eto, stigao u lepi, meni dragi grad na reci Savi. Nisam bio objektivan. No, Pavelić je 9. aprila 1.941. stupio na tlo Hrvatske (Павелић је тек 13 априла ступио на територију новопроглашене Независне Државе Хрватске – примедба аутора). On je imao sasvim drugačije ciljeve od mene. U novostvorenoj ’Nezavisnoj državi Hrvatskoj̔̓̔̓̔ živelo je 4.000.000 Hrvata, 1.800.000 Srba (поменути Артур Хафнер је говорио о 1.925.000 Срба – примедба аутора) i 700.000 muslimana. Njegove namere bile su sledeće: jedan milion i osam stotina hiljada pravoslavnih Srba hteo je da pobije, i to po svaku cenu i svim sredstvima.“ (страна 526)

2. „Krajem maja 1941. prvi put smo primili vest o ubijanju srpskih talaca. Akciju je nedaleko od Bjelovara sproveo lijeno mladi Eugen Kvaternik. Ubijeno je dve stotine pravoslavnih Srba (немачки војници 29. априла, то јест сутрадан после злочина, после ексхумације из гробница избројали су тела 197 масакрираних Срба – примедба аутора). Istovremeno do nas su stigle grozne vesti iz Hercegovine, te iz okoline Sarajeva.“ (страна 529)

3. „Stvarni logor Jasenovac nije nikada video nijedan Nemac. (Видео га је Каше – примедба аутора) U logor bismo mogli da uđemo samo uz pomoć tenkova. Logor je bio pod komandom naročito divljeg i okrutnog Luburića. On je živeo u emigraciji i bio je propali student. Jasenovac je branilo oko hiljadu ustaša. Oni, navodno, nisu nikome bili odgovorni. Vršili su teror nad celim krajem. Kretali SU u svoje nečuvene krvoločne akcije, i to kad god ·im se prohtelo.“ (страна 531)

4. О кратком боравку 22. октобра у Јасеновцу ради ослобађања становника села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок из логора оставио је следеће речи: „Posle toga krenuli smo u koncentracioni logor koji je bio sme­šten u jednoj fabrici. Bilo je malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je krevet bio hladni kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali, zapomagali. Komandant logora, dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video sa Pavelićem, o komandantu logora je govorio veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: ̓Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune … samo da pljune, da, moja gospo­do!̔ I najstrašnije u jednoj prostoriji, duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako tek odskora, zbog moje „inspekcije“, ležalo oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju! Ne treba za­boraviti da su tvorci koncentracionih logora Britanci, i to tokom Burskog rata. No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri “. (страна 158)

Хорстенау је само на једном месту поменуо број Срба страдалих у Јасеновцу и то у делу кад је описивао страдање села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок: „Jasenovac je najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj. U Jasenovcu je ubijeno mnogo hiljada građana oslobođene hrvatske države“. (страна 531)

+++

Обавезе Хермана Нојбахера биле су у различитим областима другачије. Тако је у Румунији бринуо о нафти која је била стратешка сировина Немачког Рајха, у Бугарској о обезбеђењу намирница за трупе које су се налазиле у Грчкој, у Грчкој је водио ратни фронт, у Албанији је после капитулације Италије формирао немачки фронт, од октобра 1943. године у Србији је имао сасвим другачије обавезе и планове.

С обзиром на обавезе, Нојбахер је сазнао бројне информације о општим приликама на Балкану као и одређена сазнања о унутрашњој политици у Независној Држави Хрватској, сваки пут из друге руке. Наиме, никада није имао директне контакте са усташким главарима нити је имао прилике да путује по Независној Држави Хрватској (као, на пример, Хорстенау или Каше). Уосталом, он то и наглашава о својим мемоарима. Најчешће су га информисали блиски сарадници генерала Хорстенауа, из простог разлога што је то налагала хијерархија звања и овлашћења.

Није спорно да је на Србе гледао сасвим другачије у односу на остале народе на Балкану: „Jugoslovenska ideja je kompromitovana. Za široke slojeve srpskog društva, ideja budućeg zajedničkog življenja sa ’hrvatskom braćom‘ posle užasnih, okrutnih zločina koje je ustaški režim izvršio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba, nije više izgledala izvodljiva i moguća“. (Herman, Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Službeni list SRJ, Beograd, 2004, стране 149–150)

Кад је реч о бројевима страдалих, Нојбахер је био конкретан: „Recept za pravoslavne, koji je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: ’Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!‘ Poslednja tačka programa bila je sprovedena u delo, Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući, bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000“. (страна 50).

Закључак

Немачки високи функционери у Независној Држави Хрватској, због положаја који су заузимали, морали су да буду добро информисани од својих најближих сарадника о проблемима из свог делокруга.

Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау обављао је своје дужности у Загребу што му је омогућавало да има широк круг познаника. Кад је реч о усташким злочинима над Србима, у својим мемоарима је много тога поменуо. Додуше, прескочио је неколико чињеница битних за разумевање контекста. Није, међутим, спомињао конкретне бројеве страдалника у Јасеновцу!

Херман Нојбахер није имао прилике да борави у Загребу и да разговара са усташким главарима. Он је имао обавештајне реферате који су припремани у Штабу за Југоисток чије је седиште било у Београду. Елаборати су писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе!

Вељко Ђурић Мишина

Представљање је организовано у атријуму Дома војске у Београду 21. фебруара у 18 часова. Почело је добродошлицом Бојана Арбутине, сарадника Музеја жртава геноцида, и речима модератора Петра Лађевића. О књизи су говорили историчар др Чедомир Антић, проф. др Александар Поповић и аутор.

Осим домаћина и аутора говорили су проф. др Вељко Ђурић Мишина, директор и Стефан Радојковић, сарадник Музеја жртава геноцида у име издавача.

Рецензију за Вујовићеву књигу написали су професор Вељко Ђурић Мишина, музејски саветник и директор Музеја жртава геноцида и Ненад Антонијевић, такође из Музеја.

Роман говори о историјским збивањима на Косову и Метохији у 20. веку, нарочито у Урошевцу и околним селима. Један део односи се на страдање Срба на овом подручју, нарочито у Другом светском рату.

Представљање књиге пратио је и пригодан културно-уметнички програм.

Читав век од завршетка Првог светског рата током кога је борећи се за национално ослобођење и уједињење Краљевина Србија поднела огромне људске и материјалне жртве, упркос низу настојања и недовршених напора, југословенска и српска држава нису успеле да утврде укупан број страдалих војних и цивилних лица. Започињући рад у циљу прикупљања података о страдалим војницима и цивилима током Првог светског рата, истраживачки тим Војног архива се руководио традиционалним начелима историјске науке настојећи да поновним ишчитавањем читавог спектра различитих историјских извора похрањених у тој престижној архивској установи утврди поуздане, тачне и проверљиве податке о српским жртвама Великог рата. Током рада на овом пројекту су се сусретали с низом тешкоћа. Архивски фондови Војног архива су током два светска рата и агресије НАТО-а на тадашњу Савезну Републику Југославију пресељавани, често чувани у неадекватним условима и у знатној мери физички оштећени, док су поједини архивски фондови добрим делом уништени. Крај НАТО агресије није представљао и крај мука Војног архива. Уследило је неразумно укидање Војноисторијског института 2006. чиме су национална историјска наука и организовано изучавање домаће ратне прошлости претрпели несагледиву штету, па тако и данас Војни архив ради у катастрофалним смештајним условима, без адекватне опреме и с мањком стручног кадра.

Саме ратне прилике Великог рата као највећег ратног пожара с којим се свет до тада сусрео су условиле и околности у којима нису вођене прецизније евиденције о погинулима, умрлим, рањеним, болесним, несталим, заробљеним и интернираним војним лицима што је у многоме отежавало утврђивање идентитета жртава рата. Посебан проблем је представљала и изражена језичка баријера видљива у документима насталим радом логорске или болничке администрације на неком од страних језика. Конкретно, у случају заробљених, интернираних и умрлих војних и цивилних лица у Бугарској услед специфичности рада администрације, израженог настојања на насилној бугаризацији и свесном скривању жртава од стране окупационих власти је било тешко утврдити прецизне идентитете страдалих.

Темељним истраживањем различитих историјских извора, разноликих по својој типологији – листе губитака, спискови страдалих, болничке листе, логорске књиге интернираних, заробљених и умрлих, пописи жртава и пореклу – српски војни документи, аустроугарски, немачки, грчки и бугарски документи првенствено војне провенијенције, као и француска санитетска документација, истраживачка група Војног архива је утврдила 322.987 идентитета жртава Великог рата. С обзиром на дуплирање појединих идентитета и немогућност прецизније провере, недвосмислено је утврђен број од 281.821 жртве рата. Попис садржи личне податке, време и место страдања, као и војну јединицу којој је жртва припадала. На тај начин је по први пут у домаћој историографији утврђен прецизан списак страдалих у коме је постојање и страдање сваке жртве појединачно документовано и доказано. Ако се узму у обзир услови у којима је Војни архив радио на овом пројекту, потпуно одсуство озбиљније институционалне подршке, али и систематска опструкција која је долазила с оних места одакле ни у ком случају није смела доћи, стиче се потпуни утисак о величини истраживачког подвига колега из Војног архива који су почевши од 2013. напорно радили на том послу.

У уводној студији чији су аутори колегиница др Маријана Мраовић и колеге потпуковник мр Зоран Вигњевић и Дарко Маринковић укратко су представљени ток истраживања, типологија коришћених историјских извора, досадашњи историографски резултати на плану утврђивања броја жртава Првог светског рата, као и проблеми са којима се истраживачки тим Војног архива суочавао током рада на овом пројекту. Истовремено је указано и на правце будућих истраживања како би попис жртава српских жртава Великог рата био потпунији и свеобухватнији.

Значај овог истраживачког рада је вишеструк. Његова вредност није само историографског карактера. Иако је за српску историјску науку у моментима кад она трпи различите ревизионистичке ударе од којих је један од најјачих усмерен као умањењу и обесмишљавању броја српских жртава у Великом рату, изузетно важно сазнање о бројности жртава српског народа, значај овог рада превазилази историографске оквире. Утврђивање идентитета српских жртава има свој цивилизацијски и хумани значај, као и своје посебно место у националној култури сећања на Први светски рат који би по свим мерилима требало да представља угаони камен савременог српског националног и државног идентитета.

Овим истраживачким прегнућем су утврђени идентитети српских ратних жртава на основу података које пружају фондови Војног архива. На жалост, услед пословичне неорганизованости истраживачког рада у домаћој историографији и честог одсуства смисла за тимски рад, изостала је шира истраживачка активност у Архиву Југославије, Архиву Србије, Архиву Српске православне цркве, Архиву Српске академије наука и уметности и локалним архивима, као и неопходна теренска истраживања. Сматрамо да ће исказани труд и истраживачки резултат до кога је досегао истраживачки тим Војног архива подстицајно деловати и на колеге из других архивских институција да започну с темељнијим истраживањима извора о српском страдању у Првом светском рату који су похрањени у њиховим архивским установама. Такође, верујемо да ће уз неопходну државну помоћ и подршку бити омогућена истраживања и у релевантним архивским институцијама у Аустрији, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији, Бугарској, Русији, Француској, Немачкој, Холандији, Великој Британији, Швајцарској, Тунису и Алжиру након чега ће српска историографија и култура моћи да убедљиво документују српска страдања у Првом светском рату. Сматрамо да овакав приступ истраживању сложене проблематике ратних страдања српског народа треба да буде модел по коме ће бити заокружен напор на плану утврђивања идентитета српских жртава не само Великог рата, већ и осталих ратова ХХ века.

Имајући у виду национални и цивилизацијски значај овог пројекта Војног архива, мишљења смо да његови резултати представљају изузетан допринос српској историографији, култури и националном памћењу и важно сведочанство о српском страдању и ратним напорима Краљевине Србије током Првог светског рата.

Пројекат су представили проф. др Мира Радојевић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић.

Посебна вредност пројекта јесте попис жртава рата са личним подацима жртве, времену и месту страдања, војну јединицу којој је жртва припадала и сам извор података. Попис је настао само на основу архивске грађе која се чува у Војном архиву. То значи да посао није завршен јер је неопходно да се постојећа база допуњује новим подацима из других архива из земље и иностранства.

Историографија је овим пројектом добила пример како би требало да се реализују слични пројекти када је реч о утврђивању жртава ратова вођених на територији некадашње Југославије у 20. веку.

На представљању су говорили Никола Селаковић, изасланик председника Србије и ректор Универзитета одбране др Горан Радовановић.

Музеј и Народна библиотека Србије организовали су представљање књиге историчара Душана Никодијевића Јасеновац између броја и жртве. У име домаћина говорила је др Милена Ђорђијевић, Вељко Ђурић Мишина, главни и одговорни уредник и директор Музеја жртава геноцида у навео најновије информације о Музеју. Потом су о теми и садржају књиге говорили др Предраг Ј. Марковић, директор Института за савремену историју и др Срђа Трифковић, професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци.

Аутор је говорио о свом вишегодишњем истраживању и резултатима до којих је дошао. Посебно је истакао да резултати до којих је дошао не представљају коначан одговор о приближном броју страдалника система концентрационог логора Јасеновац али могу бити корисни у разматрањима о горњим и доњим граница злочина с обзиром на то да упућују на нове методе  истраживања.