У часопису „Годишњак за истраживање геноцида“ објављују се изворни научни радови, прегледни радови, научне критике, полемике и осврти, излагања са научних скупова, стручни радови, прикази књига или периодика из области истраживања геноцида, холокауста, злочина против човечности, ратних злочина, као и културе сећања на жртве ратних страдања.

На страници Музеја жртава геноцида посвећеној Годишњаку можете пронаћи основне информације о часопису, Упутство за ауторе на српском и енглеском језику, најновији број Годишњака, као и архиву свих претходних бројева часописа.

Уредништво часописа усвојило је Упутство за ауторе у складу са одговарајућим међународним и националним стандардима, као и актима Министарства просвете.

Годишњак се налази у Crossref бази.

Музеј жртава геноцида се подједнако радује наставку сарадње са својим досадашњим ауторима, као и успостављању сарадње са онима чији ће радови први пут бити објављени у „Годишњаку за истраживање геноцида“.

Радови за објаљивање у наредном броју Годишњака прихватају се до 30. септембра 2026. године.

Музеј жртава геноцида има солидне базе података за ратове вођене у 20. веку. Спискови су, међутим, непотпуни и тај недостатак „пада“ на оне који су владали југословенским државама – краљевином и комунистичком – у период од 1918. до 1991. године, као и на оне који владају Србијом после распада Југославије.

Базе података о ратним жртвама Другог светског рата се мењају и то је процес који никада неће престати. Протекле две деценије добијали смо примедбе и похвале, допуне и измене података и то смо редовно уносили онде где и треба (рачунарске базе које нису јавне) и те информације стављали на наш званични интернет портал где може свако да гледа.

Недавно нам се обратио др Слободан Лековић из Подгорице, Црна Гора, са подацима о свом стрицу чије име није наведено у основној бази података:  Бранко (Иво) Лековић, рођен 1914. године; страдао је 12. октобра 1944. године као припадник Народно-ослободилачке војске Југославије, био је носилац Споменице 1941.

Музеј је испунио своју обавезу захваљујући сарадњи са потомцима страдалих.

ПРЕУЗМИТЕ ПДФ

Музеј жртава геноцида има солидне базе података за ратове вођене у 20. веку. Спискови су, међутим, непотпуни и тај недостатак „пада“ на оне који су владали југословенским државама – краљевином и комунистичком – у период од 1918. до 1991. године, као и на оне који владају Србијом после распада Југославије.

Базе података о ратним жртвама Другог светског рата се мењају и то је процес који никада неће престати. Протекле две деценије добијали смо примедбе и похвале, допуне и измене података и то смо редовно уносили онде где и треба (рачунарске базе које нису јавне) и те информације стављали на наш званични интернет портал где може свако да гледа.

Недавно нам се обратила Драгица Лазић из Београда са чињеницама о свом деди: Стеван Анокић рођен 1919. године; рањен је као припадник Народно-ослободилачке војске Југославије 1945. код Загреба, преминуо 9. септембра исте године и сахрањен на градском гробљу Мирогој, парцела Српско војничко гробље.

О Стевану Анокићу нема података у књигама о партизанским јединицама које су се бориле око Загреба. Нешто више о његовој судбини сазнала је унука Драгица Лазић и то преточила у песму која говори о последњим данима свога деде.

Као представници Музеја жртава геноцида били су присутни историчари Ненад Антонијевић, Стефан Радојковић и Бојан Арбутина.

За конференцију је припремљен Зборник сажетака,  а  у току године биће објављен зборник радова.

После поздравних речи професора др Милана Радосављевића и Стефана Радојковића, главни реферат „Холокауст у окупираној Србији и логор на београдском сајмишту“ беседио је др Милан Кољанин, потом су уследили остали учесници конференције.

На крају конференције приређен је пригодан програм у коме су учествовали ученици средње школе „Ушће“ и професорка Милана Гајовић, Ненад Милкић, студент мастер студија и професорка Ана Опачић (ФПСП).

На позив председника Одбора за Јасеновац, Епископа пакрачко-славонског г. Јована, у име Музеја жртава геноцида седници је присуствовао директор, др Вељко Ђурић Мишина.

Окупљеним архијерејима и гостима, директор Музеја је изложио преглед досадашње сарадње Музеја с Одбором, појединим Епархијама СПЦ-а и планове за следећу годину (између осталог, објављивање меморандума Српске православне цркве упућене војноокупационим властима у Србији 1941. године, о раду на капиталном пројекту радног назива „Енциклопедија геноцида у Независној Држави Хрватској“ у којој учествује више од десет историчара из Србије, региона и иностранства и о пројекту истраживања о страдалим Никшићанима од припадника НОВ и ПОЈ током 1945. године). Потом је говорио о изазовима с којима се Музеј суочава у свом раду (хроничан недостатак кадрова и изложбеног простора). Посебно је истакао проблем који је карактеристичан за историјску науку а реч је о склоности митоманији коју међу грађанима Србије и српском народу шире појединци и аматерска удружења грађана.

Тешко је упоредити пропагирање било које књиге која је објављена у последњих неколико деценија, од почетка распада Југославије до данашњих дана, као што се то догађа са књигом Гидеона Грајфа Јасеновац Аушвиц Балкана. Исто тако, размере форсирања поменутог историчара у овдашњем медијском систему нема равног у односу на било ког из Србије који се бави истраживањем ратних страдања српског народа.

Преузмите комплетан текст у ПДФ формату >>>

После поздравних речи организатора, епископа пакрачко-славонског Господина Јована и Вељка Ђурића Мишине, говорили су угледни гости: амбасадор Израела у Хрватској Илан Мор и епископ марински и јургински Руске православне цркве Господин Инокентије, потом су говорили др Михаил Шкаровски о односу Руске Заграничне цркве према Холокаусту, Јелена Пузић о раду на представи „Пу спас за све нас“, Стефани Мек Мехон Кеј о свом вишедеценијском искуству рада у Јад Вашему, Предраг Илић о односу католичке штампе према Србима и Јеврејима током 1941. године, Филип Шкиљан о насилном покатоличавању Срба у Ђаковачкој бискупији током 1941. и 1942. године, Стефан Радојковић о књизи Макса Бергхолца „Насиље као генеративна сила“, Иван Јовић о свом раду на документарном филму „Завештање“ и на крају Радмила Несторовић изнела је своја искуства у раду на икони Светог Станислава Насадила.

Боравак у Јасеновцу Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида искористио је да посети локална меморијална обележја.

Имам довољно искуства у струци и своје место у историографији јер сам убеђен да сам бројним радовима оставио солидне трагове. Нисам завидан нити осећам било какву суревљивост према колегама из Архива Војводине због рекламе коју су добили у медијима. Сматрам да су, пре него што су кренули у јавност, требали да се распитају код појединих историчара и затраже помоћ око публиковања материјала који чувају. Уосталом, својевремено сам их у директном разговору на то и упозорио поменувши своја истраживања у разним фонодовима са архивском грађом сличне провенијенције.

Ова расправа није никаква освета због тога што ме нису послушали. Она је некаква молба и упозорење да не треба излазити у јавност са погрешним тврдњама које уносе још више конфузије у јавности заинересованој за трагичну прошлост.

ПРОЧИТАЈТЕ ТЕКСТ ДЕТАЉНО У ПДФ ФОРМАТУ

Обележавање годишњице злочина започело је литургијом коју су поред малог храма служили епископи будимљанско-никшићки господин Јоаникије и славонско-пакрачки господин Јован и неколико свештеника, а настављено је пригодним програмом са нагласком на подсећање на злочин и потребу сећања на страдале претке.

Пре пројекције филма у Дому културе у Сребреници публици су се обратили градоначелник Младен Грујичић и директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина. Корисна потреба да се негује култура сећања на велика страдања у Подрињу овом приликом је исказана у форми поклона свим гледаоцима књижице Александра Павића и Стефана Каргановића „Сребреница“.

Вредно је помена да је у овом догађају своје место имало и Представништво Републике Српске у Београду.