Овом приликом, г-ђа др Душица Бојић, директорка Историјског музеја Србије, г. Дејан Ристић директор Музеја жртава геноцида, и г. Станко Дебељаковић, управитељ Фондације Музеја жртава геноцида, потписали су Уговор о размени музејске грађе и Уговор о поклону након чега су јавности по први пут представили драгоцене предмете добијене у међумузејској размени и путем поклона.

Две значајне установе културе и Фондација Музеја жртава геноцида по први пут потписали су овакву врсту уговора којима се остварује правни оквир за даљи развој међуинституционалне сарадње и за размену предмета који излазе из тематских оквира којима се оне баве.

Историјски музеј Србије уступио је 100 телеграма усташке надзорне службе, архивских извора првог реда, који сведоче о приликама у сабирним и логорима смрти НДХ, као и о ситуацији на терену у НДХ током Другог светског рата, док су Музеј жртава геноцида и Фондација Музеја жртава геноцида обогатили збирке Историјског музеја Србије уступањем 70 фотографија и докумената из Првог светског рата и међуратног периода, као и бистама Станоја Главаша и Васе Чарапића, војвода и јунака Првог српског устанка, урађених у техници патинираног гипса.

Данас је предавања на Филозофском факултету Универзитета у Београду и Филизофском факултету Унуверзитета у Новом Саду одржао наш драги гост и истакнути историчар др Кирил Феферман, професор Универзитета Ариел (Држава Израел) и један од водећих стручњака у свету у области истраживања Холокауста и геноцида почињеног над Србима. Предавања су била на тему ,,Страдање Срба и Јевреја у Другом светском рату“.

Реализацију ових предавања подржали су Фондација Музеја жртава геноцида и филозофски факултети Универзитета у Београду и Универзитета у Новом Саду са којим наш музеј већ увелико остварује плодоносну сарадњу.

Централној манифестацији присуствовали су изасланици Владе Републике Србије, епископи Српске православне цркве, изванредни и опуномоћени амбасадори акредитовани у Републици Србији, професори универзитета у Републици Србији, Републици Српској, Уједињеном Краљевству и Израелу, управници и директори националних установа културе и научних института Републике Србије, Републике Српске и Републике Северне Македоније, директори установа културе чији су оснивачи АП Војводина, АП Косово и Метохија и јединице локалне самоуправе, представници јеврејске и ромске заједнице, преживели геноцида почињеног над припадницима српског, јеврејског и ромског народа на целокупној територији Независне Државе Хрватске и њихови потомци, истакнути стручњаци и савремени ствараоци у области културе, као и бројне друге званице и часници.

Током централне манифестације присутнима су се обратили проректор Универзитета у Београду г. проф. др Ратко Ристић, директор Музеја жртава
геноцида г. Дејан Ристић, историчар др Кирил Феферман, професор Универзитета Ариел (Држава Израел), као и Његово преосвештенство српски православни епископ пакрачко-славонски Г. Јован, председник Управног одбора Музеја
жртава геноцида.

У уметничком делу програма учествовоале су драмска уметница г-ђа Биљана
Ђуровић и првакиња Опере Српског народног позоришта у Новом Саду г-ђа
Наташа Тасић Кнежевић.

Током срдачног, дужег и отвореног разговора договорена је сарадња ЈП ,,Службени гласник“ и Музеја у области издаваштва стручних публикација, уџбеника за потребе националних предмета, попуне музејског библиотечког фонда и др.

Сусрет је искоришћен и за потписивање протокола о сарадњи којим су формализовани сви данашњи договори.

Филм је премијерно приказан у Београду.

Радио телевизија Србије премијерно ће приказати филм наредних дана и у свом програму.

Редитељ филма је г. Ивица Видановић, сценариста г. Божидар Кнежевић, а стручни консултант историчар г. Бојан Арбутина, кустос у Музеју жртава геноцида.

Значајан допринос током истраживачког процеса приликом рада на сценарију дали су историчари г-ђа Јасмина Тутуновић Трифунов, виши кустос у Музеју жртава геноцида, и г. Гавро Буразор, кустос-приправник у Музеју жртава геноцида.

Реализацију филма у потпуности су омогућили Телеком Србија на челу са генералним директором г. Владимиром Лучићем и Фондација Музеја жртава геноцида којом руководи управитељ г. Станко Дебељаковић.

Музеј жртава геноцида овом приликом изражава посебну захвалност ,,Филмским новостима“, Музеју града Београда и Јеврејском историјском музеју на несебичној подршци пруженој током рада на овом остварењу.

Ово остварење посвећено је безмало потпуно заборављеној хероини коју са правом можемо назвати српском Аном Франк.

Напомена: Филм се може преузимати и приказивати без накнаде и претходно добијене сагласности Музеја жртава геноцида искључиво у случају да је његово преузимање и приказивање у образовне и информативне, а не у комерцијалне сврхе.

Србија заборавља Хилду Дајч као својеврсну српску Ану Франк, трагично страдалу у Београду.

Инспирација за настанак овог филма дубоко је утемељена у промишљеном и животним искуством потврђеном исказу из једног од свега четири писма у Србији скоро потпуно заборављене двадесетједногодишње Хилде Дајч која се крајем 1941. добровољно пријавила да као болничарка оде у логор за Јевреје на београдском Старом сајмишту.

И док дневничке белешке њене нешто млађе сународнице Ане Франк представљају прворазредно и потресно сведочанство холокауста у Европи, Србија заборавља Хилду Дајч као својеврсну српску Ану Франк, трагично страдалу у Београду.

Иако су Хилдини записи, упућени пријатељицама Нади и Мирјани, само по обиму скромнији од дневника Ане Франк, садржај четири писма настала унутар бодљикаве жице на Старом сајмишту никога не оставља равнодушним. Као да је била свесна да оставља јединствено сведочанство патње у логору који се налазио на свега пола километра удаљености од центра једне окупиране европске престонице, ова девојка сажела је све појавне облике и суштину страдања хиљада наших Јевреја.

Зидови о којима је писала Хилда постоје и данас. Они су, сложићемо се, једна од жалосних константи људских заједница. Зидови које неко други поставља око нас, као и они које сами градимо у односу на друге. У случају Хилде Дајч и њених сународника ти зидови с временом су се претворили у бодљикаву жицу из које није било излаза.

„Свим филозофирањима је крај на жичаној огради”, забележила је Хилда у последњем писму из логора упућеном пријатељици Мирјани, „и реалност какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте урлали од бола – пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају у воду пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом пасивног бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота, то је његова најдубља трагедија.”

Начин коначног трагичног исхода који је Хилда наслућивала у својим писмима зависио је само од тога да ли је у питању било појединачно погубљење или масовна егзекуција коришћењем посебних постројења. Спаса, нажалост, скоро да није било. Хилда Дајч прибројана је страшном броју од око шест милиона њених сународника који су страдали током Другог светског рата.

У спомен на српску Ану Франк, хероину Хилду Дајч, Музеј жртава геноцида продуцирао је ово остварење са намером да подсећа, опомиње и мотивише.

Током отварања изложбе присутнима су се обратили г. проф. др Зоран Мирковић, декан Правног факултета, историчар г. Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, и аутор поставке историчар г. др Милован Пизари.

Изложбу употпуњавају двојезични српско-енглески каталог и зборник изабраних докумената и сведочанстава.

Током Првог светског рата цивили у Краљевини Србији који су се нашли под бугарском окупацијом били су жртве масовних злочина који су садржавали поједине елементе геноцида, као и предмет депортација и систематског уништавања. Више од сто година након краја рата ти догађаји су још увек мало познати.

Историографија у Србији се само делимично бавила њима и осим неких случајева на локалном нивоу може се рећи да је страдање српског народа под бугарском окупацијом у периоду 1915 – 1918. године остало на маргини културе сећања.

Због тих чињеница, као и због великог броја архивских докумената, Музеј жртава геноцида приредио је изложбу о злочинима над цивилним становништвом у Србији под бугарском окупацијом 1915 – 1918. године

Изложба ће бити свечано отворена у уторак 27. децембра 2022. године у 11 часова на Правном факултету Универзитета у Београду. Том приликом говориће аутор поставке историчар г. др Милован Пизари и историчар г. Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.

Реализацију изложбе, насталу на основу недавно потписаног Протокола о сарадњи Музеја жртава геноцида и Правног факултета Универзитета у Београду, омогућили су Министарство културе, Телеком Србија и Фондација Музеја жртава геноцида.

Изложбу употпуњавају двојезични српско-енглески каталог и зборник изабраних докумената и сведочанстава.

            Подсећамо и на то да се ове године навршила 105. годишњица знаменитог Топличког устанка, након кога је, у знак одмазде, уследио један од најмасовнијих, најбруталнијих и најсистематичнијих злочина које су припадници регуларних оружаних снага Бугарске починили над десетинама хиљада српских цивила.

            Овом приликом важно је посебно нагласити и то да бројни, масовни, разнородни и изузетно брутални злочини почињени од стране војних, полицијских и цивилних бугарских окупационих снага на делу државне територије Краљевине Србије у периоду између 1915. и 1918. године садрже и поједине елементе геноцида.

О свирепости трогодишње бугарске окупације знатних делова територије Краљевине Србије сведоче и закључци извештаја Међусавезничке комисије. ,,Може се рећи да не постоји члан Женевске конвенције или норма међународног права које Бугари нису повредили“. Осим тога, Међусавезничка комисија за испитивање бугарских злочина, која је објавила тротомни извештај на основу изузетно великог броја прикупљених доказа (сведочења, бугарске наредбе, саслушања, итд.) закључила је и да су „депортације [српских цивила] биле таквих размера да су немачке трупе протестовале јер нису могле да прођу“.

У спомен свим нашим страдалницима умореним од стране бугарских окупатора наше домовине у периоду између 1915. и 1918. године, Музеј приређује ову изложбу у нади да ће она додатно обогатити и објективизовати знања свих нас и о том страдалном периоду наше националне историје.

ИСТОРИЈАТ ЗЛОЧИНА

Током Првог светског рата цивили у Краљевини Србији који су се нашли под бугарском окупацијом били су жртве масовних злочина који су садржавали поједине елементе геноцида, као и предмет депортација и систематског уништавања.

Више од сто година након краја рата, ти догађаји су још увек мало познати.

Историографија у Србији се само делимично бавила њима и осим неких случајева на локалном нивоу може се рећи да је страдање српског народа под бугарском окупацијом у периоду 1915 – 1918. године остало на маргини културе сећања.

Због тих чињеница, као и због великог броја архивских докумената, Музеј жртава геноцида приредио је изложбу о злочинима над цивилним становништвом у Србији под бугарском окупацијом 1915 – 1918. године

Након освајања Србије 1915. године, уследила је подела територије између Аустроугара и Бугара који су успоставили своје окупационе зоне. Док је у првом случају то била административна јединица (мада под контролом војске) чији је задатак био заправо одржавање мира и искоришћавање ресурса, у другом је било у питању проширење бугарске власти с посебним задатком да матици домовини прикључи огромна подручја и да ту наметне културну и верску доминацију с израженим националним обележјима. Био је то почетак немилосрдне трогодишње окупације.

Први период бугарске окупације карактерисао је низ масакара као и систематско елиминисање виђених личности и српске интелигенције.

Свуда у Србији и Македонији представници свештенства, учитељи и професори, политичари, адвокати, пензионисани државни службеници и разни трговци били су мета овакве политике Радославовљеве владе.

За неколико месеци било је на хиљаде жртава, а на хиљаде њих депортовано је Бугарску. У Македонији већина покоља била је дело комита који су у тамошњем административном систему преузели скоро све функције на локалном и окружном нивоу, заузимајући места среских (у неким случајевима и окружних) начелника, председника општина и обављајући полицијске функције. Њихове акције свакако је увек пратила или подржавала бугарска редовна војска. У источној и јужној Србији, међутим, одсуство комита показало је да сву одговорност сноси редовна војска. Елиминација најутицајнијих сталежа била је праћена честим насиљем усмереним ка члановима њихових породица и уопште против читавог цивилног становништва.

Године 1916, истовремено са масовним и циљаним погубљењима, бугарска влада је започела са спровођењем политичког програма за нове области, чије је тежиште било бугаризација цивилног становништва.

Према планираној процедури на нивоу државе, спроведени су уништавање српске културе – забрана српског језика, уништавање књига, одузимање црквене баштине итд. – и изградња бугарског идентитета – бугарске школе, културна друштва, забрана коресподенције са страним земљама итд. – чему су људи подвргнути силом. Са економског становишта, почео је да се примењује систем реквизиција, који је, природно, захватио углавном сеоска подручја.

Истовремено, „државно насиље“ погоршано је аутономијом војске и чиновника послатих у окупирана подручја: свуда су нове власти биле одговорне за пљачке, мучења, насиља, изнуде и, изнад свега, масовна силовања.

На пролеће, а нарочито на јесен, с наставком ратних активности на македонском фронту, становништво пограничних држава било је масовно приморано на рад на утврђивању ровова или изградњи путева према фронту. Услови рада довели су до многих смртних случајева, посебно од глади. У неким су случајевима евакуисана и интернирана читава села, а куће демонтиране и коришћене у радовима на фронту; у другима је становништво читавих градова, попут Дојрана, интернирано а њихов град уништен.

Масовно интернирање погодило је, крајем године, пре свега македонска подручја – посебно Порече – која су већ много претрпела крајем 1915. године: читава места депортована су у Бугарску.

У фебруару 1917. године, наредба бугарских власти у окупираној Србији о регрутовању мушкараца, била је искра која је запалила побуну у Топлици и Јабланици: неколико хиљада њих, од којих су многи били српски војници који су остали у својим кућама или су се скривали у шуми, напали су бугарске гарнизоне и за неколико дана ослободили неколико градова уз подршку становништва.

Да би угушиле устанак који је био опасан по стабилност Бугарске, војне власти су наметнуле такву репресију да су за 20 дана поразиле побуњенике сејући страх међу становништвом, масакрирајући, уништавајући и спаљујући многа села и, пре свега, покрећући талас масовних интернирања.

Од пролећа до лета 1917, око 20.000 цивила били су жртве репресије бугарских власти, а више од 60.000 их је депортовано у логоре за интернирање у Бугарској.

Услови у овим логорима били су драматични. Трошне и претрпане бараке, лоши хигијенски услови, озбиљне несташице хране, малтретирања и мучења, континуирани присилни рад карактерисали су све логоре. Свугде је било много мртвих. Био је то мали концентрациони универзум у коме су цивилне жртве, поред Срба, били и припадници других народа, пре свега Грци и Румуни из других бугарских окупационих подручја.

У последњој години рата, док је, с једне стране, бугарски систем контроле над становништвом био све интензивнији због страха од нових побуна, с друге, реквизиције и пљачке били су главни узрок патње и смрти међу цивилним становништвом. Бугарска, у којој је због рата и „савезничког пљачкања“ ситуација постала драматична, користила је прехрамбене ресурсе Моравске области и Македоније што је више могла, узимајући огромне количине пољопривредних производа и стоке од цивилног становништва и остављајући (не увек) само минималне количине неопходне за преживљавање.

Тешки услови унутар саме Бугарске, погоршани протестима и нередима међу цивилима и војницима, и веома неповољан ток рата, међутим, нису променили ток бугарске репресивне политике према становништву. Наредбом од 29. маја 1918, све што је до тада урађено први пут је кодификовано у једном тексту. У њему је становништво било подељено у различите категорије које се могу свести на две опште групе: они који су могли помоћи текућем процесу и они који би га ометали. Међу њима се истицала категорија жена, која је издвојена као елемент који се, сам по себи, увек сматра непријатељем, као главни носилац српске традиције. Требало је на сваки начин елиминисати „шовинистички фанатизам“ српских жена и избрисати сваку везу са српством, укључујући имена која ће се дати новорођенчади.

У последњим данима рата, бугарски окупациони апарат погодила је општа пометња, док је ситуација унутар Бугарске била на ивици грађанског рата. С предајом бугарске војске, из Моравске и Македоније десио се општи бег свих војних јединица, као и државних службеника; иако су клаузуле о примирју то изричито забраниле, сви су се упустили у некакву последњу „велику пљачку“ у којој је цивилно становништво било лишено последње хране и новца.

Убрзо након тога, почео је повратак интернираних и ратних заробљеника из логора у Бугарској. Њихов број и стање, које је влада у Софији увек скривала, постали су драматично очигледни тек када су трупе Антанте стигле до Софије: тада је почела организација повратка десетина хиљада мушкараца, жена и деце, који су, гладни и изнурени, умирали чак и кад би бивали ослобођени. Бугарске власти ометале су њихов повратак у Србију и Македонију, укључујући елиминацију интернираних и затвореника, док је глад у земљи учинила готово немогућим налажење робе за основне потребе као помоћ преживелима.

На крају рата, на Мировној конференцији, Српска делегација изнела је непобитне доказе о ономе што се догађало од 1915. до 1918. и саставила списак пет стотина бугарских злочинаца чије је изручење тражила. Упркос различитим предлозима и бројним покушајима да се одреде одговарајуће казне, став великих победничких сила открио је, у ствари, општу неспремност да процесуирају ратне злочинце, укључујући и бугарске.

Ипак, посебна комисија формирана са задатком да прилагоди међународни правни систем ситуацији која је произашла из Великог рата потврдила је огромне патње нанете Србима. Само су Јермени претрпели горе поступање током овог сукоба.

Још увек се не зна колико је српских цивила страдало под бугарском окупацијом, али документи јасно говоре о покушају истребљења или бугаризације целокупног српског становништва у источној и јужној Србији и данашњој Северној Македонији.

Наиме, поводом обележавања тужне осамдесете годишњице немачко-хрватских масовних ратних злочина почињених над десетинама хиљада Срба у области Козаре и Поткозарја, Музеј жртава геноцида приређује репрезентативну изложбу под називом „Козара 1942“.

Аутори изложбе су историчари докторанд г. Бојан Арбутина, кустос Музеја жртава геноцида, г-ђа Марина Љубичић Богуновић, виша кустоскиња Меморијалног музеја на Мраковици, и г. Борис Радаковић, кустос Меморијалног музеја на Мраковици.

Аутор поставке је г. др ум Никола Радосављевић, руководилац Групе за програме у култури, просвети, уметности и издаваштву Музеја жртава геноцида.

Поставку употпуњавају две публикације. У питању су двојезични, српско-енглески, каталог изложбе и зборник изабраних сведочанстава и архивалија о козарачкој епопеји под насловом ,,Козара 1942. године : Одабрана сведочанства и документи“. Припремом за штампу ове две публикације руководила је г-ђица Александра Мишић, кустоскиња и извршна уредница издавачке делатности Музеја жртава геноцида.

Наглашавамо и то да ће на изложби, поред осталог, по први пут од окончања Другог светског рата бити представљени поједини експонати, као и аутентични аудио-видео записи трагичних догађаја на Козари (тзв. сликописи НДХ).

Реализацију пројекта подржали су Министарство културе, Телеком Србија, Национални парк „Козара“, Фондација Музеја жртава геноцида и њен управитељ г. Станко Дебељаковић.

Стручно ауторско вођење било је намењено државним званичницима, члановима дипломатског кора, директорима градских и националних установа културе, професорима универзитета, истакнутим ствараоцима и стручњацима у култури, као и свим заинтересованим грађанима.

Стручно вођење реализовао је аутор изложбе историчар г. Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.

Организатор догађаја била је Амбасада Србије у Републици Северној Македонији.

Реализацију изложбе у потпуности је омогућила Фондација Музеја жртава геноцида.

Директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић и тужилац за ратне злочине г-ђа Снежана Станојковић данас су у Београду потписали Протокол о сарадњи Музеја и Тужилаштва.

Схватајући улогу и важност прикупљања, обраде и чувања података о ратним злочинима, укључујући ту и злочин геноцида, одлучни да започну интензивну међусобну сарадњу и помоћ, желећи да сарађују и унапређују односе из области прикупљања, обраде  коришћења података о ратним злочинима укључујући и злочин геноцида, Тужилаштво за ратне злочине и Музеј жртава геноцида данас су означили почетак своје континуиране међуинституционалне сарадње.

Одредбама овог Протокола регулисана је сарадња у вези са прикупљањем, обрадом и коришћењем података о ратним злочинима и злочину геноцида почињеним на подручју бивше Југославије, како за време Другог светског рата, тако и током Ратова за југословенско наслеђе.

Тужилаштво за ратне злочине, као тужилаштво посебне надлежности основано Законом о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине којим је уређено образовање, организација, надлежност и овлашћења државних органа и њихових организационих јединица ради откривања, кривичног гоњења и суђења за кривична дела одређена овим Законом.

Тужилаштво за ратне злочине надлежно је да поступа  ради откривања, кривичног гоњења и суђења за кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом, што укључује и злочин геноцида, те тешка кршења међународног хуманитарног права извршеног за територији бивше Југославије.

Музеј жртава геноцида, референтна установа културе од националног значаја, основана је ради трајног сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и остваривања обавеза из Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Истовремено, Музеј се бави и прикупљањем, обрадом и коришћењем података о Холокаусту и Самударипен.

Стране-потписнице су сходно својим улогама, месту и надлежностима одређеним у законодавству Републике Србије сагласне да међусобно сарађују у вези са разменом информација, као и чињеница о ратним злочинима укључујући и злочин геноцида; спровођењем студијских посета и семинара, као и координисањем заједничких активности које су предмет сарадње.

Тужилаштво ће доставити Музеју жртава геноцида податке о појединачним и групним жртвама ратних злочина и злочина геноцида који могу бити од интереса и представљају делокруг интересовања и рада Музеја жртава геноцида.

Такође, Тужилаштво ће доставити Музеју жртава геноцида и копије доказе (службена документа, спискове, сведочења, фотографије и видео–материјал) који могу бити од значаја у раду Музеја жртава геноцида. То такође укључује и пресуде и оптужнице Тужилаштва за ратне злочине. Наведени докази, укључујући и одлуке судова и Тужилаштва, могу се односити само на правноснажно окончане поступке.

Музеј жртава геноцида ће обезбедити и омогућити да доказна грађа којом располаже Тужилаштво буде доступна јавности, те да буде коришћена у културно–историјском смислу, информативном и образовном погледу, као и другим законом предвиђеним сврхама. Музеј жртва геноцида ће, по потреби, организовати и изложбе, публиковати и на други начин чинити доступним јавности наведену грађу.

Тужилаштво, свесно чињенице о важности чувања доказа о ратним злочинима и злочину геноцида почињенима на територији бивше Југославије, како у Другом светском рату, тако и током Ратова за југословенско наслеђе, као и улоге Музеја жртава геноцида у чувању сећања на те злочине, изражава спремност да доказе и чињенице које се односе на ратне злочине и злочин геноцида учини доступним јавности сарађујући са Музејом жртава геноцида.

Музеј жртава геноцида ће примењујући савремене методе научно–истраживачког рада  користити грађу достављену од стране Тужилаштва, како ради неговања културе сећања,  тако и ради активности које се односе на издаваштво, информисање, просвету, како на подручју Републике Србије, тако и иностранству.

Тужилаштво изражава спремност да у том делу учествује на домаћим и страним научним скуповима, конференцијама и округлим столовима који ће бити организовани.