Пописивање жртава ратова је обавеза а не морање. Тај посао би могао бити успешнији када би, поред осталог, сродници страдалих у ратовима на простору Југославије помагали научно истраживачким установама и појединцима којима је то нека врста моралне обавезе према прецима.
Недавно нам се обратила Весна Миљковић са тврдњом да њених рођака страдалих у Другом светском рату нема у списковима жртава. Понудили смо јој да попуни наш електронски формулар и истога дана добили одговор. Нама преостаје да та документа обзнанимо на нашем званичном сајту и унесемо у базу података.
Први упитник се односи на свештеника Будимира Миљковића из Стопање, симпатизера Југословенске војске у отаџбини који је стрељан у немачком логору Бањица у Београду. Према нашим сазнањима поменути се налази на списку страдалих: Logor Banjica Logoraši, I, Beograd 2009, 660.
Други упитник односи се на Миодрага Нешића из Крагујевца, који није уписан у жртве злочина извршеног 21. октобра 1941. године у Крагујевцу.
Музеј је испунио своју обавезу захваљујући сарадњи са потомцима страдалих.
