У Београд, 2. јуна 2022. године
Музеј жртава геноцида, установа културе од националног значаја за Републику Србију, матична за област неговања културе сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, Ромима и Јеврејима на подручју Југославије током Другог светског рата, радо се одазива јучерашњем јавном позиву г. Хајруле Чекуа, тзв. министра културе, омладине и спорта тзв. Републике Косово, да се у дијалог поводом намере привремених власти у Приштини у вези са обновом куће ратног злочинца Џафера Ибрахима Деве у Косовској Митровици, укључе уско специјализовани стручњаци. Ово тим пре што би, према речима г. Чекуа, управо њима ,,требало препустити тумачење прошлостиʼʼ.
С тим у вези, стручњаци Музеја жртава геноцида једнодушно изражавају одлучну осуду и забринутост због најаве наставка процеса извођења мера заштите на објекту куће ратног злочинца Џафера Ибрахима Деве у Косовској Митровици (АП Косово и Метохија).
Музеј подсећа на своју реакцију упућену почетком фебруара ове године да планирана пренамена тог објекта у регионални центар за културне активности Косовске Митровице, у оквиру пројекта „Културно наслеђе као покретачка сила дијалога међу заједницама и друштвене кохезије“, изазива подозрење не-албанских заједница Косовске Митровице у искреност поменутог пројекта.
У најгорем случају, читав овај поступак представља покушај заснивања процеса помирења међу албанском и другим не-албанским заједницама (у овом случају, српском, ромском и јеврејском) на чињеници да је за узор складног, толерантног и мирног међуетничког живота на подручју АП Косово и Метохија изабрана личност чија су дела током Другог светског рата била све само не покретачка сила дијалога међу заједницама и њихове друштвене кохезије.
Музеј жртава геноцида стога очекује да инспиратори и реализатори овог, у Европи до сада незабележеног случаја обнове објекта који се везује за једног ратног злочинца, обуставе планиране активности и одустану од поступка који са правом изазива узнемирење и забринутост јавности. Ово тим пре што се једним таквим поступком отворено глорификује један од осведочених ратних злочинаца са ових простора током трајања Другог светског рата.
Због непосредног учешћа Џафера Ибрахима Деве у припремању и извођењу злочина на подручју АП Косово и Метохија током 1944. године над српским, ромским и јеврејским становништвом, Музеј жртава геноцида сматра у најмању руку непримеренoм намеру привремених власти у Приштини да регионални центар за културу смести управо у кућу која се налази у непосредној вези са личношћу једног ратног злочинца, посебно уколико је тим истим привременим властима заиста стало до дијалога међу заједницама Косовске Митровице и њихове друштвене кохезије.
Сада већ потпуно очигледна и забрињавајуће истрајна намера привремених власти у Приштини са циљем нескривене глорификације најозлоглашенијих ратних злочинаца који су своја злодела вршили над припадницима српског, ромског и јеврејског народа, као и другим не-Албанцима на подручју АП Косово и Метохија током Другог светског рата, представља недопустив процес који изискује јавну осуду релевантне домаће и међународне јавности, држава, институција и организација.
Стога Музеј жртава геноцида очекује да се релевантне државе и међународне организације благовремено и без околишања огласе у вези са отвореним ревизионистичким, антицивилизацијским и недемократским поступцима тзв. привремених власти у Приштини.
Такође, Музеј још једном позива и привремене власти у Приштини да јасно саопште да ли својим упорном подршком глорификацији ратних злочинаца заправо желе да саопште како ратни злочини почињени над Србима, Ромима, Јеврејима и другим не-Албанцима на подручју АП Косово и Метохија током Другог светског рата нису злочини, већ пожељан облик понашања у односу на припаднике народа и друштвених група који очито и даље нису пожељни на том подручју?
Овакви поступци, суштински антицивилизацијски, недопустиви у Европи која још увек вида ране Другог светског рата и памти десетине милиона невиних жртава нацизма, фашизма, усташтва, антисемитизма, антисрбизма и антициганизма, изазивају све већу забринутост у нашој земљи.
Имајући то у виду, Музеј жртава геноцида наставиће да одлучно и искључиво на основу научне интерпретације историјских чињеница реагује на покушаје дисторзије прошлости и мобилизације на нову мржњу која би овим просторима донела нова и застрашујућа страдања недужних.
*
* *
Музеј жртава геноцида, у детаљнијем осврту, подсећа на нека у мноштву злодела Џафера Ибрахима Деве.
За неупућене особе, или пак оне које површно познају историју Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941-1945), Џафер Ибрахим Дева (1900/1904-1978), рођен у Истанбулу 1900. према једном извору или рођени Митровчанин од 1904. године према другим информацијама, био је истакнути сарадник Вермахта, редовне војске нацистичке Немачке којој је била поверена управа над окупационом-зоном „Србија“ (обухватала простор данашњег Баната и територију од Београда до Косовске Митровице и Подујева), која је заједно са Солуном чинила већу окупациону целину под називом „Југоисток“.
Поред тога што је био срески начелник косовско-митровачког среза током трајања немачке окупације, генерал Ханс Густав Фелбер – командант окупационе целине „Југоисток“ и зоне „Србија“ од 15. августа 1943. до 26. септембра 1944. године – у извештају описује Деву као основну покретачку снагу на Косову и Метохији, те да су његове акције против партизана премашиле сва очекивања Вермахта.
Није случајно специјални опуномоћеник Министарства спољних послова нацистичке Немачке за Југоисток (читај, Балкан), Херман Нојбахер, инсистирао да се Косовски пук – добровољачки милицијски одреди Албанаца организовани од стране Џафера Ибрахима Деве и под командом Бајазита Бољетинца – не инкорпорирају у СС трупе како би могли бити употребљени на ширем простору Косова, Метохије, западне Македоније и Албаније ради борбе против антифашистичких покрета и чувања залеђа немачким трупама.
Ипак, у току марта 1944. године, највећи део припадника Девине милиције ступио је у 21. СС-дивизију „Скендербег“. Међутим, Џафер Ибрахим Дева није се истицао само у борбама против југословенских и албанских партизана (посебно се истичу активности његовог Косовског пука у Тирани почетком фебруара 1944. године када је убијено 84 особа), већ и терором над цивилним становништвом Косова и Метохије.
Два случаја су од посебног значаја, а као и злочини у Тирани, претходе утапању Косовског пука у СС трупе.
Страдање Јевреја Косовске Митровице почело је практично већ у првим данима немачке окупације, дакле током априла и маја 1941. године. Дева, истакнута личност косовско-митровачког округа, издао је 20. маја 1941. године наредбу о одузимању јеврејских имања (Сигнатура документа: Јеврејски историјски музеј, К – 22, 1а – 3/9, рег. број 3728.), а у јеврејске радње постављени су комесари, припадници албанског Косовског комитета.
Синагога је демолирана, књиге и документи из архива уништени. Јевреји су морали на левој руци да носе жуту траку, док су на њиховим радњама осванули натписи „Jüdichafen Geschäft“. Ситуација у којој се обрела јеврејска заједница Косовске Митровице погоршана је током августа исте године када су немачке окупационе снаге, уз помоћ сарадника из албанске заједнице, спроводиле мушкарце, од 21 до 55 година старости, у косовско-митровачки затвор.
Током фебруара 1942. године, интерниране су и жене са децом, а већ у марту пристигли су у затвор и Јевреји из Новог Пазара, Дуге Пољане, Сјенице и Тутина. Према истраживањима Кристофера Браунинга група од око 500 Јевреја спроведена је у немачки логор на Старом Сајмишту марта 1942. године. До 10. маја, највећи број особа из те групе угушен је у камиону-гасној комори.
Након капитулације Италије током септембра 1943. године, немачка окупациона зона на Косову и Метохији ширила се и на остала већа места где су, поред Албанаца, живели Срби и Јевреји. Сходно томе, и утицај Џафера Ибрахима Деве растао је и територијално бивао проширен. Као што смо споменули, иако није командовао Косовским пуком на терену – формираним октобра 1943. године превасходно ради борбе против антифашиста и народноослободилачког покрета у Албанији – његова улога у оснивању и управљању је била круцијална. Штавише, користећи положај министра унутрашњих послова у тзв. Влади Реџепа Митровице, чије је седиште било у Тирани, на располагању су му била знатна средства. Управо је тај пук, на свом путу ка Скадру и Тирани, од 3. до 8. децембра 1943. у Пећи починио бројне злочине над српским цивилним становништвом.
Након хапшења и убијања људи са списка сумњивих особа, у ноћи између 3. и 4. децембра, наступила је хајка на недужне цивиле. Град је блокиран. Припадници Косовског пука упадали су у српске куће, одводили мушкарце које би првих дана држали затвореним у кулама Зејнел бега и Шевћет бега Махмутбеговића или у кафани Сали Даке. Ноћу су извођени на стратишта око града, убијани, а тела остављана на лицу места или бацана у Бистрицу. Последњих дана „чишћења“ Пећи заточеници нису више затварани већ директно одвођени на реку и околна стратишта. Порука је послата српској заједници, а жртве су примарно били угледни и богати људи пећанског краја (трговци, кафеџије, бивши државни чиновници, пензионисана војна лица, занатлије, земљорадници).
