Na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta (27. januar) Muzej žrtava genocida predstavlja svoj novi dokumentarno-igrani film pod nazivom ,,Peto pismo Hilde Dajč“.
Film je premijerno prikazan u Beogradu.
Radio televizija Srbije premijerno će prikazati film narednih dana i u svom programu.
Reditelj filma je g. Ivica Vidanović, scenarista g. Božidar Knežević, a stručni konsultant istoričar g. Bojan Arbutina, kustos u Muzeju žrtava genocida.
Značajan doprinos tokom istraživačkog procesa prilikom rada na scenariju dali su istoričari g-đa Jasmina Tutunović Trifunov, viši kustos u Muzeju žrtava genocida, i g. Gavro Burazor, kustos-pripravnik u Muzeju žrtava genocida.
Realizaciju filma u potpunosti su omogućili Telekom Srbija na čelu sa generalnim direktorom g. Vladimirom Lučićem i Fondacija Muzeja žrtava genocida kojom rukovodi upravitelj g. Stanko Debeljaković.
Muzej žrtava genocida ovom prilikom izražava posebnu zahvalnost ,,Filmskim novostima“, Muzeju grada Beograda i Jevrejskom istorijskom muzeju na nesebičnoj podršci pruženoj tokom rada na ovom ostvarenju.
Ovo ostvarenje posvećeno je bezmalo potpuno zaboravljenoj heroini koju sa pravom možemo nazvati srpskom Anom Frank.
Napomena: Film se može preuzimati i prikazivati bez naknade i prethodno dobijene saglasnosti Muzeja žrtava genocida isključivo u slučaju da je njegovo preuzimanje i prikazivanje u obrazovne i informativne, a ne u komercijalne svrhe.
Srbija zaboravlja Hildu Dajč kao svojevrsnu srpsku Anu Frank, tragično stradalu u Beogradu.
Inspiracija za nastanak ovog filma duboko je utemeljena u promišljenom i životnim iskustvom potvrđenom iskazu iz jednog od svega četiri pisma u Srbiji skoro potpuno zaboravljene dvadesetjednogodišnje Hilde Dajč koja se krajem 1941. dobrovoljno prijavila da kao bolničarka ode u logor za Jevreje na beogradskom Starom sajmištu.
I dok dnevničke beleške njene nešto mlađe sunarodnice Ane Frank predstavljaju prvorazredno i potresno svedočanstvo holokausta u Evropi, Srbija zaboravlja Hildu Dajč kao svojevrsnu srpsku Anu Frank, tragično stradalu u Beogradu.
Iako su Hildini zapisi, upućeni prijateljicama Nadi i Mirjani, samo po obimu skromniji od dnevnika Ane Frank, sadržaj četiri pisma nastala unutar bodljikave žice na Starom sajmištu nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kao da je bila svesna da ostavlja jedinstveno svedočanstvo patnje u logoru koji se nalazio na svega pola kilometra udaljenosti od centra jedne okupirane evropske prestonice, ova devojka sažela je sve pojavne oblike i suštinu stradanja hiljada naših Jevreja.
Zidovi o kojima je pisala Hilda postoje i danas. Oni su, složićemo se, jedna od žalosnih konstanti ljudskih zajednica. Zidovi koje neko drugi postavlja oko nas, kao i oni koje sami gradimo u odnosu na druge. U slučaju Hilde Dajč i njenih sunarodnika ti zidovi s vremenom su se pretvorili u bodljikavu žicu iz koje nije bilo izlaza.
„Svim filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi”, zabeležila je Hilda u poslednjem pismu iz logora upućenom prijateljici Mirjani, „i realnost kakvu vi van nje ne možete ni izdaleka da zamislite jer biste urlali od bola – pruža se u potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna, sve fraze o jačini duha padaju u vodu pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom izlasku gube se pred jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po čemu na svetu ne liči na život. To nije ni ironija života, to je njegova najdublja tragedija.”
Način konačnog tragičnog ishoda koji je Hilda naslućivala u svojim pismima zavisio je samo od toga da li je u pitanju bilo pojedinačno pogubljenje ili masovna egzekucija korišćenjem posebnih postrojenja. Spasa, nažalost, skoro da nije bilo. Hilda Dajč pribrojana je strašnom broju od oko šest miliona njenih sunarodnika koji su stradali tokom Drugog svetskog rata.
U spomen na srpsku Anu Frank, heroinu Hildu Dajč, Muzej žrtava genocida producirao je ovo ostvarenje sa namerom da podseća, opominje i motiviše.
