Музеј жртава геноцида изражава забринутост због низа тврдњи директора Меморијалног центра у Поточарима г. Емира Суљагића, саопштених током конференциије посвећене култури сећања одржане 10. јула ове године у Сребреници, којима је покушао да изврши кривотворење и злоупотребу Холокауста и геноцида, догађаја који су на најтрагичнији и најдраматичнији начин обележили раздобље Другог светског рата.
Наиме, упућујући речи извињења Јеврејима због злочина које је над припадницима тог народа током Другог светског рата починила злогласна 13. СС оружана брдска ,,Ханџар“ дивизија, г. Суљагић је очито потпуно свесно, а не из незнања, сметнуо са ума детерминишуће историјске чињенице.
Господину Суљагићу је, без икакве сумње, потпуно јасно то да жртве те нацистичке јединице, упамћене по монструозности, бруталности и масовности почињених злочина, чију су већину припадника чинили управо босанско-херцеговачки муслимани, нису искључиво били Јевреји, већ у знатно већем обиму и броју Срби.
Оно што је додатно забрињавајуће јесте и покушај г. Суљагића да амнестира НДХ за почињени Холокауст. Другим речима, добро је познато да је наведена 13. СС оружана брдска ,,Ханџар“ дивизија успостављена током пролећа 1943. године, односно у периоду када је Холокауст над босанско-херцеговачким Јеврејима већ увелико био извршен и то управо од стране његових сународника и Хрвата који су почев од априла 1941. године пригрлили усташку идеологију и отпочели спиралу злочина до тада незабележених на овим просторима.
Да покушај кривотворења прошлости који је демонстрирао г. Суљагић буде још гори, припадници 13. СС оружане брдске ,,Ханџар“ дивизије били су, убрзо по њеном формирању у пролеће 1943. године, упућени на обуку на подручје окупиране Француске и Пољске одакле су враћени тек годину дана касније.
Уколико, пак, имамо у виду чињеницу да је најбројнија јеврејска заједница у Босни и Херцеговини током Другог светског рата, она у Сарајеву, која је у том периоду бројала нешто више од 8.300 припадника, безмало у целости била ликвидирана 1941. и 1942. године управо у хрватским логорима смрти у Јасеновцу и Ђакову, као и да је већ почетком 1942. године хрватски министар унутрашњих послова Артуковић славодобитно саопштио да је ,,јеврејско“ питање решено, остаје осећај запрепашћености због бламантног и недоличног покушаја обмањивања јавности за којим је, под плаштом наводног извињења, посегао г. Суљагић. Да читав овај случај буде још опаснији, већ је добро познато то да г. Суљагић овакве и њима сличне тврдње није по први пут саопштио тек 10. јула ове године у Сребреници, већ да је то чинио и раније због чега је бивао изложен отвореним критикама и осудама у делу међународне, а посебно немачке јавности.
Међутим, директор Меморијалног центра у Поточарима се није зауставио искључиво на неколиким покушајима очигледног и нескривеног кривотворења прошлости, већ се у недоличном напору да успостави било какву везу између Холокауста и злочина почињеног у Сребреници и околини у јулу 1995. године усудио да устврди како су његови сународници, страдали на том подручју пре 28 година, доживели трагичну судбину управо због своје ,,боје коже“, као што је то био случај и са Јеврејима током Холокауста.
Ова тврдња г. Суљагића, запрепашћујућа у свој својој нетачности, указује на спремност појединаца који обављају одговорне дужности да посегну за расним теоријама које имплицирају расну различитост европских Јевреја у раздобљу Другог светског рата у односу на преостало становништво Старог континента, односно савремених Бошњака у односу на Србе и Хрвате. Наиме, директор Меморијалног центра у Поточарима је том тврдњом покушао да транспонује нацистичке расне постулате у знатно доцније и историјским контекстом потпуно специфично раздобље ратова за југословенско наслеђе. Другим речима, г. Суљагић се осмелио да покуша да успостави макар и симболички, уколико не и стварни, историјски, знак једнакости између Холокауста и злочина у Сребреници почињеног пола века након окончања Другог светског рата.
Изражавајући забринутост због ставова г. Суљагића, увијених у форму наводног извињења, који су у потпуној супротности са историјским чињеницама, Музеј жртава геноцида указује на сву опасност оваквих ненаучних и античињеничних тврдњи чија афирмација у раздобљу које је пред нама може да изазове нове поделе и нестабилност, као и да мобилише на нову мржњу и насиље над недужнима.
Исказујући истински пијетет у односу на све недужне жртве Другог светског рата, као и ратова за југословенско наслеђе, Музеј позива све појединце, организације, институције и органе власти, да се суздрже од покушаја кривотворења прошлости, а посебно Холокауста и геноцида почињеног над припадницима српског народа током Другог светског рата.
