Данас је у Историјском музеју Србије, поводом обележавања наступајућег Међународног дана сећања на жртве Холокауста (27. јануар), уприличено представљање недавно прибављених писама Бенвинисти Берахе (1887-1941), као и предмета из његовог личног фонда који је формиран у Музеју жртава геноцида.
Представницима средстава јавног информисања обратили су се директорка Историјског музеја Србије гђа др Душица Бојић и директор Музеја жртава гецоцида г. Дејан Ристић.
Писмима Хилде Дајч, која се чувају у Јеврејском историјску музеју и Историјском архиву Београда, Музеј жртава геноцида прикључује пет писама које је Бенвинисти Бераха слао из нацистичког пролазног логора за Јевреја и Роме, који се налазио у београдским Топовских шупа, у периоду од 8. октобра 1941. до 9. новембра 1941. године.
Наведени историјски извори биће изложени од 26. јануара до 4. фебруара 2024. године.
…
Бенвинисти Бераха
Јесен 1941. године у Београду донела је страдање београдских Јевреја и оних који су се нашли у њему над којима је Холокауст спроведен брзо и ефикасно.
Најпре је страдало мушко становништво које је било приморано на принудни рад и концентрисано у логорима у Топовским шупама и на Бањици.
Међу њима је био и Бенвинисти Бераха, трговачки заступник рођен у Београду 28. октобра 1887. године, од оца Моше и мајке Перле, националности српске, вероисповести Мојсијеве.
О животу и судбини породице Бераха сазнајемо из документације коју је Музеј жртава геноцида прибавио путем поклона и тиме своје фондове обогатио овом изузетно значајном и драгоценом грађом на основу које можемо да реконструишемо последње дане живота једног обичног човека и грађанина који је страдао само зато што је био Јеврејин према виђењу нацистичких окупатора.
Међу личним документима као што су пасоши Бенвинисти Берахе и његове супруге Рашеле Б. Берахе, Чехиње, у којима се налазе њихове фотографије, као и фотографија њихове ћерке Перле као девојчице, која је заједно са својом мајком преживела и сачувала све ово на основу чега можемо да реконструишемо процесе спровођења геноцида на терену, налазе се: жуте траке и беџеви са натписом Jude – Јеврејин и Давидовом звездом, као и позиви за пријављивање немачким властима и документа која потврђују да је Перла Бераха полујеврејка и да зато не мора да носи ова обележја.
Осим ових процедуралних докумената, налазимо и пет писама које је Бенвинисти слао из Топовских шупа у периоду од 8. октобра 1941. до 9. новембра 1941. године. Прва четири писама су слата у распону од два до три дана, док је последње пето послато након двадесетак дана од четвртог.
Није познато када је и где тачно страдао. Према сведочењу дародавца, ћерка Перла је годинама одлазила у село Јабука код Панчева у чијој се непосредној близини налази једно од стратишта где су вршена стрељања заточеника из овог логора.
Сва писма су написана на немачком језику и била су хпућена његовој супрузи Рашели Бераха–Кухинка.
Из писама сазнајемо о условима у логору, о положају заточеника, о томе ко је надлежан за њих. Али, оно што је такође подједнако битно јесте и субјективно виђење ситуације и сопственог положаја самог Бенвинистија и његове породице.
Тако у сва пет писма провејава оптимистичан став да ће све да буде у реду, уверавања да је он добро и да је њихов положај тамо прилично добар те да нема никакве потребе за бригом. Бољем положају, према његовом схватању, допринело је и то што је управу над њима од тајне полиције Гестапо преузео Вермахт што је за њих велико побољшање које интернирци већ осећају, а оне треба да буду „сасвим, али сасвим без бриге“.
У наредном писму обавештава их да вероватно неће ни одлазити из Београда, како је могао да чује, и да ће отићи људи из Баната. Сазнајемо и да је недеља била дан за посете и да су затвореници могли да примају и шаљу ствари преко одређених јеврејских организација.
Међутим, у трећем писму пише како је тог јутра 13. октобра 1941. године прозван ради путовања, али се и даље нада да то не мора да значи да ће заиста и да оде и у ту сврху ипак тражи да му се пошаљу топле ствари: капут, рукавице, каљаче уз поруку да буду потпуно без бриге.
Последње писмо из октобра открива да је ипак ослобођен од путовања захваљујући интервенцији своје супруге и да остаје у логору као помоћник у амбуланти што је био и за време Првог светског рата о чему такође постоје записи и фотографије из 1917. године који су у поседу нашег Музеја. Потврда о његовом останку дошла је од Гестапоа.
Последње писмо из новембра 1941. године у истом је оптимистичном тону и уверавању да ће ускоро доћи време када ће њих троје поново да буду заједно „срећни, задовољни и здрави“.
Нажалост, он није имао среће да преживи и да се његове жеље и надања остваре.
Бенвинисти Бераха није преживео Други светски рат.
Претпоставља се да је убијен на стратишту у Јабуци код Панчева убрзо након што је својој супрузи одаслао пето, показаће се и последње, писмо. Захваљујући грађи обједињеној у личном фонду Бенвинисти Берахе, који је недавно формиран у Музеју жртава геноцида, повест о њему и његовој трагичној судбини заувек је сачувана за незаборав.
др Милица Карић
кустос – приправник
Музеј жртава геноцида
