Грачаница, 17. март 2024. године – Данас је у Грачаници, централном манифестацијом која је обухватила помен, откривање спомен-обележја и комеморативну академију, обележена тужна 20. годишњица Мартовског погрома.
Директор нашег Музеја г. Дејан Ристић узео је учешће у молитвеним и комеморативним манифестацијама након чега је открио спомен-обележје и обратио се великом броју окупљених.
Том приликом, директор г. Ристић је, поред осталог, казао:
,,Придружујући вам се овим тужним поводом, пред спомеником који посвећујемо недужним жртвама нашег српског народа, осећам потребу да свима вама, окупљенима на овај тужан дан покрај светог и древног грачаничког храма, потакнут бројним поукама нашег Светог патријарха Павла, вишедеценијског архијереја ове богомспасаване епархије, као и бројних других светих из рода нашег, упутим речи истинског саосећања, утехе, подршке, охрабрења, као и братске љубави.
Данас се сећамо једног од најдраматичнијих догађаја читаве наше многовековне повеснице када је отелотворена мржња, током свега неколико сати, одузела животе не малог броја наших недужних сународника, проузроковала ране и повреде код безмало њих хиљаду, протерала њих више од четири хиљаде, уништила неколико десетина наших староставних светиња и на стотине домова.
Био је то дан када су, пред очима читавог света, у пламену мржње нестајали векови постојања и трајања читавог једног народа.
Био је то дан када су из ума и душа десетина хиљада оних са којима вековима живимо на овим светим и благословеним просторима Косова и Метохије прокључали мржња, бес, насиље – једном речју, зло. Пред очима свих нас, али и читавог света, низале су се катаклизмичне сцене које су изнова посведочиле о последицама спремности људског бића да у своје срце усели зло и мржњу, а из њега одагна доброту и љубав.
И данас је немогуће да останемо равнодушан пред сузама родитеља који су тога дана сведочили смрт своје недужне деце, супруга лишених мужева, читавих породица које су од тога страшног дана трајно остале обележене тугом и патњом.
Уистину је немогуће ни да немо изнова посматрамо сцене бескрајних колона људи који, напустивши своје домове, крећу у непознато како би сачували макар животе својих најмилијих.
Коначно, немогуће је да останемо духовно и емотивно мирни када нам се у сећање врате призори обесвећивања светиња, кидисања на неке од најзначајнијих изворишта хришћанске духовности и нашег српског идентитета.
Сва та сећања и осећања, све те мисли и призори од пре двадесет година, изнова у нас уносе немир у о односу на оно што је било, али у подједнакој мери и у односу на оно што може бити. И баш зато је посебно важно да у нама, у читавом нашем народу, негујемо саборност и сагласје, солидарност и саосећање, племенитост и достојанственост што и једино приличи потомцима наших светих предака…
,,Не бранимо се од туђег зла, злом у себи већ“, и, по речима Светог патријарха Павла, будимо свесни тога да је љубав највиша врлина. Поучавао нас је наш патријарх и томе да нас је ,,Бог створио људима и да од нас тражи да то и будемо“. ,,Нема таквих времена“, говорио је, ,,у којима то не би могли да будемо и не би били дужни да то будемо.“
Призивајући у своја сећања, мисли и молитве све наше сународнике трагично пострадале, рањене и изгнане у овај дан пре пуних двадесет година, осећам потребу да са вама поделим одлучност у томе да истрајемо у свему добром и племенитом што чинимо, као и да се сложно и у сагласју одупремо сваком овоземаљском изазову будући да нас наша вера и многовековна величанствена прошлост уче да је зло ,,увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот“.
Српски народ је у самој својој бити животворан, стваралачки, одан изванвременским идејама слободе, доброте, племенитост и вечног живота.
И када страдамо, ми знамо да је то страдање залог вечности нашег трајања у овом свету, али изнад свега и поврх свега у оној самој истинској вечности коју је саздао Бог. Стаза која води у ту и такву вечност од нас иште истрајност, саосећање, солидарност, храброст, одлучност, упорност… Она је уска и кривудава, али за наш народ једино исправна и могућа. На крају крајева, то је управо она стаза коју је својим стопама стварао отац наше нације – Свети Сава I Српски.
Призивајући, дакле, у своја сећања и молитве све оне на овај дан пре двадесет година пострадале, рањене, повређене и изгнане, све оне трајно обележене тугом због губитка вољених, не остаје нам ништа друго до да у својим срцима, умовима и душама још одлучније, по речима Светог апостола Павла, узнегујемо ,,веру, наду и љубав, ово троје, али од њих је највећа љубав“.
,,Оштро некако и бистротечно љубави је дело, врлину сваку превазилази“, казује нам и наш Свети деспот Стефан Високи, син Светог великомученика Лазара Косовског који је недалеко одавде, остајући одан истинским хришћанским идеалима, са Косова поља храбро закорачио у вечност у којој и сада обитава.
О потреби да у временима тешким и бременитим људским слабостима узнегујемо љубав говорио нам је и наш Свети патријарх Павле подсећајући нас на то да је ,,љубав највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате.“ И управо стога, на овај дан обојен тугом, призивам љубав према ближњем, сроднику, сународнику, али и према свакоме ономе са којим нам је дато да живимо у овој стварности.
Да пригрлимо, драги пријатељи, једни друге.
Да будемо утеха, потпора и подршка једни другима.
Да будемо сагласни и истрајни у сваком добром и племенитом делу.“
Током боравка на подручју АП Косово и Метохија директор нашег Музеја г. Дејан Ристић одржао је читав низ састанака.
У манастиру Успења Пресвете Богородице у Грачаници наш директор сусрео се са Његовим преосвештенством епископом рашко-призренским.и косовско-метохијским Г. Теодосијем, а потом и са директорима Ансамбла народних игара и песама Косова и Метохије ,,Венац“, Уметничке галерије и Дома културе.
