Muzej žrtava genocida, u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda, poziva vas na predavanje pod nazivom ,,Pisma porodice Beraha kao ogledalo Holokausta“ koje će biti upriličeno na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, 27. januara 2025. godine.
Naša draga koleginica, kustos u Muzeju žrtava genocida, dr Milica Karić predstaviće Zbirku porodice Beraha (1906-1998) koja se čuva u zbirkama i fondovima Muzeja žrtava genocida.
Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u znak sećanja na dan kada su 1945. godine jedinice sovjetske Crvene Armije oslobodile Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji logor smrti u čitavoj porobljenoj Evropi.
Procenjuje se da je tokom Drugog svetskog rata stradalo oko šest miliona nedužnih žrtava – pripadnika jevrejskog naroda – a Aušvic, Treblinka, Mauthauzen, Dahau, Majdanek, Jasenovac, Jajinci, Staro Sajmište, Topovske šupe, Šabac, Kladovo, logor „Crveni krst“ u Nišu samo su neka od brojnih masovnih stratišta nevinih žrtava.
….
Zbirka porodice Beraha formirana je 2023. godine i sastoji se od muzejskih predmeta, dokumenata, fotografija, pisama, razglednica, dopisnica, hemeroteke i audio-vizuelne građe.
Porodicu Beraha su činili Biti, Rašela i Perla Beraha.
Jesen 1941. godine u Beogradu donela je stradanje beogradskih Jevreja i onih koji su se našli u njemu nad kojima je Holokaust sproveden brzo i efikasno.
Najpre je stradalo muško stanovništvo koje je bilo primorano na prinudni rad i koncentrisano u logorima u Topovskim šupama i na Banjici.
Među njima je bio i Benvinisti Beraha, trgovački zastupnik rođen u Beogradu 28. oktobra 1887. godine, od oca Moše i majke Perle, nacionalnosti srpske, veroispovesti Mojsijeve.
O životu i sudbini porodice Beraha saznajemo iz dokumentacije koju je Muzej žrtava genocida pribavio putem poklona i time svoje fondove obogatio ovom izuzetno značajnom i dragocenom građom na osnovu koje možemo da rekonstruišemo poslednje dane života jednog običnog čoveka i građanina koji je stradao samo zato što je bio Jevrejin prema viđenju nacističkih okupatora.
Među ličnim dokumentima kao što su pasoši Benvinisti Berahe i njegove supruge Rašele B. Berahe, Čehinje, u kojima se nalaze njihove fotografije, kao i fotografija njihove ćerke Perle kao devojčice, koja je zajedno sa svojom majkom preživela i sačuvala sve ovo na osnovu čega možemo da rekonstruišemo procese sprovođenja genocida na terenu, nalaze se: žute trake i bedževi sa natpisom Jude – Jevrejin i Davidovom zvezdom, kao i pozivi za prijavljivanje nemačkim vlastima i dokumenta koja potvrđuju da je Perla Beraha polujevrejka i da zato ne mora da nosi ova obeležja.
Osim ovih proceduralnih dokumenata, nalazimo i pet pisama koje je Benvinisti slao iz Topovskih šupa u periodu od 8. oktobra 1941. do 9. novembra 1941. godine. Prva četiri pisama su slata u rasponu od dva do tri dana, dok je poslednje peto poslato nakon dvadesetak dana od četvrtog.
Nije poznato kada je i gde tačno stradao. Prema svedočenju darodavca, ćerka Perla je godinama odlazila u selo Jabuka kod Pančeva u čijoj se neposrednoj blizini nalazi jedno od stratišta gde su vršena streljanja zatočenika iz ovog logora.
Sva pisma su napisana na nemačkom jeziku i bila su hpućena njegovoj supruzi Rašeli Beraha–Kuhinka.
Iz pisama saznajemo o uslovima u logoru, o položaju zatočenika, o tome ko je nadležan za njih. Ali, ono što je takođe podjednako bitno jeste i subjektivno viđenje situacije i sopstvenog položaja samog Benvinistija i njegove porodice.
Tako u sva pet pisma provejava optimističan stav da će sve da bude u redu, uveravanja da je on dobro i da je njihov položaj tamo prilično dobar te da nema nikakve potrebe za brigom. Boljem položaju, prema njegovom shvatanju, doprinelo je i to što je upravu nad njima od tajne policije Gestapo preuzeo Vermaht što je za njih veliko poboljšanje koje internirci već osećaju, a one treba da budu „sasvim, ali sasvim bez brige“.
U narednom pismu obaveštava ih da verovatno neće ni odlaziti iz Beograda, kako je mogao da čuje, i da će otići ljudi iz Banata. Saznajemo i da je nedelja bila dan za posete i da su zatvorenici mogli da primaju i šalju stvari preko određenih jevrejskih organizacija.
Međutim, u trećem pismu piše kako je tog jutra 13. oktobra 1941. godine prozvan radi putovanja, ali se i dalje nada da to ne mora da znači da će zaista i da ode i u tu svrhu ipak traži da mu se pošalju tople stvari: kaput, rukavice, kaljače uz poruku da budu potpuno bez brige.
Poslednje pismo iz oktobra otkriva da je ipak oslobođen od putovanja zahvaljujući intervenciji svoje supruge i da ostaje u logoru kao pomoćnik u ambulanti što je bio i za vreme Prvog svetskog rata o čemu takođe postoje zapisi i fotografije iz 1917. godine koji su u posedu našeg Muzeja. Potvrda o njegovom ostanku došla je od Gestapoa.
Poslednje pismo iz novembra 1941. godine u istom je optimističnom tonu i uveravanju da će uskoro doći vreme kada će njih troje ponovo da budu zajedno „srećni, zadovoljni i zdravi“.
Nažalost, on nije imao sreće da preživi i da se njegove želje i nadanja ostvare.
Benvinisti Beraha nije preživeo Drugi svetski rat.
Pretpostavlja se da je ubijen na stratištu u Jabuci kod Pančeva ubrzo nakon što je svojoj supruzi odaslao peto, pokazaće se i poslednje, pismo. Zahvaljujući građi objedinjenoj u ličnom fondu Benvinisti Berahe, koji je nedavno formiran u Muzeju žrtava genocida, povest o njemu i njegovoj tragičnoj sudbini zauvek je sačuvana za nezaborav.
