Државни злочин Независне Државе Хрватске који је планиран и спроведен над Србима, Јеврејима, Ромима и осталим који нису прихватали усташки систем још увек није разјашњен у форми која неће изазивати дијаметрално супротстављене тврдње. Исто то важи и за концентрациони логор Јасеновац – мада је објављено више од 3.000 радова широм света на бројним језицима, остало је још много тога неразјашњено.
Познато је да на хрватској страни гласнија група оних који просто негирају злочин у Јасеновцу (који имају и јавну и тајну подршку одређених кругова Римокатоличке цркве) од мањине која форсира научно истраживачке методе и то се може видети у дипломским и мастер радовима и докторатима као и бројним чланцима.
На српској страни проблем Јасеновца није био у фокусу ниједне катедре за историју, односно на предмету Историја Југославије, нити истраживачког програма три института у Београду. Једина установа која у својим програмима има истраживање злочина у ратовима вођеним у 20. веку, нарочито у Независној Држави Хрватској, јесте Музеј жртава геноцида која своје резултате објављује и чини их доступним широј јавности. Наглашавамо да је потребно првенствено трагати за именима и презименима (и осталим подацима) жртава него спорити или бранити одређени број. Жртва мора да буде персонализована како су то лепо истакли у насловима својих радова: Станиша Бркић, Име и број Крагујевац, 2007, и Силвија Крејаковић, Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941., Београд 2013.
Познато је да је на српској страни најприсутнији стереотип о 700.000 уморених Срба у Јасеновцу и да своје упориште има међу оним који се информишу углавном читањем Википедије, Гугла и сличних „извора“ уз непрестано помињање да је то број који је утврдила извесна „комисија“, „тај број је утврдио немачки генерал“…. На питање колико има пописаних жртава бивате оптужени за ревизионизам, да умањујете број жртава, да сте плаћеник и издајник…
Музеј жртава геноцида је уверења да се из сијасет разлога до истине о броју страдалих никада неће доћи али се може много тога разјаснити кроз ослобађање заробљене и објављивање непознате архивске грађе (које има и у Београду у обавештајним агенцијама), као и читање радова различите провенијенције, расправама и полемикама оних који су се том темом бавили најмање десетак година… У том контексту сматрамо да је текст историчара Владимира Гајгера, сарадника Хрватског института за повијест из Загреба, користан у расправи о броју жртава у Јасеновцу. Мада се не слажемо у потпуности са одређеним квалификацијама и закључцима, ипак га препоручујемо за читање сматрајући га корисним из више разлога, између осталог, зато што је поменуо сваки иоле вреднији наслов објављен у Хрватској и Србији после распада Југославије 1991. године. Мада добро знамо да тако нешто на српској страни не постоји, желели би да Гајгерова расправа буде повод научне и стручне реакције првенствено професионалних истраживача прошлости! То значи не на начин како су интернетске свезналице коментарисале чланак др Срђе Трифковића „Ustaša crimes, serbian victims, numbers and politics: toward a rational debate“
