Пописивање ратних жртава је обавеза а не морање. Тај посао би могао бити успешнији када би, поред осталог, сродници страдалих у ратовима на простору Југославије помагали научноистраживачким установама и појединцима којима је то нека врста обавезе.
Музеј жртава геноцида има солидне базе података за ратове вођене у 20. веку. Спискови су, међутим, непотпуни и тај недостатак „пада“ на оне који су владали југословенским државама – краљевином и комунистичком – у период од 1918. до 1991. године, као и на оне који владају Србијом после распада Југославије.
Базе података о ратним жртвама Другог светског рата се мењају и то је процес који никада неће престати. Протекле две деценије добијали смо примедбе и похвале, допуне и измене података и то смо редовно уносили онде где и треба (рачунарске базе које нису јавне) и те информације стављали на наш званични интернет портал где може свако да гледа.
Недавно нам се обратио др Слободан Лековић из Подгорице, Црна Гора, са подацима о свом деди чије име није наведено у основној бази података: Бранко (Иво) Лековић, рођен 1914. године; страдао је 12. октобра 1944. године као припадник Народно-ослободилачке војске Југославије, био је носилац Споменице 1941.
Музеј је испунио своју обавезу захваљујући сарадњи са потомцима страдалих.
