Почетком јула 2013. године посетио сам државног секретара Министарства културе и информисања, колегу са Филозофског факултета у Косовској Митровици. Тада сам био без посла. Разговарали смо о могућностима мог ангажовања у некој од установа културе. Сазнао сам да имају извесне проблеме са директором једне од значајних архивских институција па сам пристао на постављење на његово место. Остала је само једна ситница пре решења а то је мишљење БИА-е о подобности кандидата. Како је та обавештајна агенција дала негативну оцену, добио сам предлог да постанем вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида. Није било готово никакве дилеме тим пре што је то била прилика да покажем знање у установи која је била готово непозната широј јавности. Ускоро је уследило моје именовање а за то није требало мишљење поменуте агенције.
Музеј је створен 1992. а регистрован 28. јануара 1995. године на адреси ондашњег крагујевачког Спомен-музеја „21. октобар“. На тој адреси Музеј није имао ни своје поштанско сандуче. Једино што га је везало за поменуту адресу јесте чињеница да је извесно време директор те установе био и в.д. директора Музеја жртава геноцида и да су рачуноводствене послове обављале раднице Спомен-парка као спољне сараднице. (То стање је недавно промењено изменом Закона о оснивању Музеја жртава геноцида којом је утврђено да је адреса дотадашњег научноистраживачког и документационог центра нова адреса – Трг Николе Пашића 11/III, 11000 Београд.)
Када сам 2013. године дошао у Музеј, затекао сам пет просторија и петоро запослених. За протеклих осам година успели смо да се проширимо на још две просторије. Тек пре месец-два добили смо сагласност за пријем на неодређено време радника за рачуноводствене послове. Пре четири године успео сам да убедим тадашњег министра у потребу оријентације Музеја ка научноистраживачким пројектима и нужност ангажовања неколико свршених историчара. Од њих четворо, троје ће до краја 2021. године одбранити докторате!
После прве четири године проведених у статусу вршиоца дужности, уследило је расписивање конкурса. С обзиром на чињеницу да сам добро познавао Музеј и поставио основе нове политике, као и да сам био једини кандидат, Управно одбор је Министарству културе и информисања мене предложио за именовање па је 20. јула 2017. године то и уследило на седници Владе Републике Србије. На тај начин био сам први изабрани директор, јер су двојица мојих претходника били постављени и разрешени дужности. Смена директора задесила је и мене па је тако настављена чудна традиција.
Моја нова политика била је проширење временских граница научноистраживачких пројеката на 1912. то јест на Балканске ратове, и године распада Југославије 1991–1995. и закључно са агресијом НАТО. Тако је обухваћен цео 20. век.
Музеј се представљао пригодним тематским изложбама у тридесетак места у Србији и Српској.
Започео је пројекат продукције дугометражних документарних филмова а видљиво је и учешће радника Музеја у бројним телевизијским емисијама.
Вредно је помена да су медији у Српској забележили све наше активности које су биле продукт сарадње са тамошњим сродним установама.
Нарочита пажња била је посвећена издаваштву: свака изложба била је пропраћена малим пригодом публикацијом; часопис Годишњак за истраживање геноцида је у почетку представљан јавности 22. априла али је због интересовања припреман и други део и бивао представљан 21. октобра. Већи део издања садржавао је пописе ратних страдалника, последњих година покренули смо серију у којој објављујемо архивску грађу која има употребну вредност као историјски извор за одређене научноистраживачке теме… У оквиру издаваштва вреди истаћи добру сарадњу са десетак локалних самоуправа кроз заједничко финансирање пројеката.
Посебна вредност у активностима било је ширење сарадње са сродним установама културе не само на овим просторима већ и у пет-шест држава – од Русије до Америке.
Музеј је био домаћин бројним личностима из света науке и музеологије, медија и научноистраживачких институција. Додуше, и нас су радо примали било да је реч само о директору или групи.
Као некаква похвала активностима могла би бити чињеница да је Музеј кроз Закон о култури добио надлежност у култури сећања а кроз Закон о музејима матичност у оквиру меморијализације.
Моја сарадња са запосленим радницима била је на највишем нивоу и обострано искрена, толерантна до крајњих граница. За осам година ниједан сегмент било ког плана рада није остао незавршен што говори о атмосфери у Музеју. Форсирао сам стицање научних и осталих звања – двојица радника су у међувремену одбранили докторате.
Однос са радницима Министарства културе и информисања је био на висини. Морам да признам да је Музеј имао извесну наклоност кад је реч о припремама годишњих уговора о финансирању. За осам година за ниједан финансијски извештај није тражено додатно објашњење нити је било примедби. То указује да је Музеј водио рачуна о правилима и законитостима пословања.
И на крају морам да истакнем једну „ситницу“ а то је однос политичке власти према основним проблемима: реч је о оним стварима које би требало да се подразумевају за овакве установе а то су стална поставка, музејски депо, одговарајући канцеларијски простор и број стално запослених. Недостатак свих побројаних сегмената никако не иде на душу директорима већ онима који воде државу кроз ресорна министарства. Уосталом, за протеклих четврт века у просторије Музеја никада није крочио било који државни секретар нити министар!
Остаје нада да би основни проблеми Музеја могли решавати у процесу меморијализације Старог сајмишта. А дотле, …
Најбољи показатељ шта је Музеј жртава геноцида урадио у моје време јесте споменица „Четврт века Музеја жртава геноцида“. У њој је све документовано аутентичним и веродостојним фотографијама, па ко воли да гледа, нека изволи и увери се у све шта је урађено!
Ово написах у жељи да сведочим о времену и раду, да – како су говорили наши стари – да спасим душу своју, истине ради, будући свестан да ће, можда, неки други да кажу другачије. Ја сам, ипак, своје речи потврдио фактима и фотографијама, за друге не знам!
