Početkom jula 2013. godine posetio sam državnog sekretara Ministarstva kulture i informisanja, kolegu sa Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Tada sam bio bez posla. Razgovarali smo o mogućnostima mog angažovanja u nekoj od ustanova kulture. Saznao sam da imaju izvesne probleme sa direktorom jedne od značajnih arhivskih institucija pa sam pristao na postavljenje na njegovo mesto. Ostala je samo jedna sitnica pre rešenja a to je mišljenje BIA-e o podobnosti kandidata. Kako je ta obaveštajna agencija dala negativnu ocenu, dobio sam predlog da postanem vršilac dužnosti direktora Muzeja žrtava genocida. Nije bilo gotovo nikakve dileme tim pre što je to bila prilika da pokažem znanje u ustanovi koja je bila gotovo nepoznata široj javnosti. Uskoro je usledilo moje imenovanje a za to nije trebalo mišljenje pomenute agencije.
Muzej je stvoren 1992. a registrovan 28. januara 1995. godine na adresi ondašnjeg kragujevačkog Spomen-muzeja „21. oktobar“. Na toj adresi Muzej nije imao ni svoje poštansko sanduče. Jedino što ga je vezalo za pomenutu adresu jeste činjenica da je izvesno vreme direktor te ustanove bio i v.d. direktora Muzeja žrtava genocida i da su računovodstvene poslove obavljale radnice Spomen-parka kao spoljne saradnice. (To stanje je nedavno promenjeno izmenom Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida kojom je utvrđeno da je adresa dotadašnjeg naučnoistraživačkog i dokumentacionog centra nova adresa – Trg Nikole Pašića 11/III, 11000 Beograd.)
Kada sam 2013. godine došao u Muzej, zatekao sam pet prostorija i petoro zaposlenih. Za proteklih osam godina uspeli smo da se proširimo na još dve prostorije. Tek pre mesec-dva dobili smo saglasnost za prijem na neodređeno vreme radnika za računovodstvene poslove. Pre četiri godine uspeo sam da ubedim tadašnjeg ministra u potrebu orijentacije Muzeja ka naučnoistraživačkim projektima i nužnost angažovanja nekoliko svršenih istoričara. Od njih četvoro, troje će do kraja 2021. godine odbraniti doktorate!
Posle prve četiri godine provedenih u statusu vršioca dužnosti, usledilo je raspisivanje konkursa. S obzirom na činjenicu da sam dobro poznavao Muzej i postavio osnove nove politike, kao i da sam bio jedini kandidat, Upravno odbor je Ministarstvu kulture i informisanja mene predložio za imenovanje pa je 20. jula 2017. godine to i usledilo na sednici Vlade Republike Srbije. Na taj način bio sam prvi izabrani direktor, jer su dvojica mojih prethodnika bili postavljeni i razrešeni dužnosti. Smena direktora zadesila je i mene pa je tako nastavljena čudna tradicija.
Moja nova politika bila je proširenje vremenskih granica naučnoistraživačkih projekata na 1912. to jest na Balkanske ratove, i godine raspada Jugoslavije 1991–1995. i zaključno sa agresijom NATO. Tako je obuhvaćen ceo 20. vek.
Muzej se predstavljao prigodnim tematskim izložbama u tridesetak mesta u Srbiji i Srpskoj.
Započeo je projekat produkcije dugometražnih dokumentarnih filmova a vidljivo je i učešće radnika Muzeja u brojnim televizijskim emisijama.
Vredno je pomena da su mediji u Srpskoj zabeležili sve naše aktivnosti koje su bile produkt saradnje sa tamošnjim srodnim ustanovama.
Naročita pažnja bila je posvećena izdavaštvu: svaka izložba bila je propraćena malim prigodom publikacijom; časopis Godišnjak za istraživanje genocida je u početku predstavljan javnosti 22. aprila ali je zbog interesovanja pripreman i drugi deo i bivao predstavljan 21. oktobra. Veći deo izdanja sadržavao je popise ratnih stradalnika, poslednjih godina pokrenuli smo seriju u kojoj objavljujemo arhivsku građu koja ima upotrebnu vrednost kao istorijski izvor za određene naučnoistraživačke teme… U okviru izdavaštva vredi istaći dobru saradnju sa desetak lokalnih samouprava kroz zajedničko finansiranje projekata.
Posebna vrednost u aktivnostima bilo je širenje saradnje sa srodnim ustanovama kulture ne samo na ovim prostorima već i u pet-šest država – od Rusije do Amerike.
Muzej je bio domaćin brojnim ličnostima iz sveta nauke i muzeologije, medija i naučnoistraživačkih institucija. Doduše, i nas su rado primali bilo da je reč samo o direktoru ili grupi.
Kao nekakva pohvala aktivnostima mogla bi biti činjenica da je Muzej kroz Zakon o kulturi dobio nadležnost u kulturi sećanja a kroz Zakon o muzejima matičnost u okviru memorijalizacije.
Moja saradnja sa zaposlenim radnicima bila je na najvišem nivou i obostrano iskrena, tolerantna do krajnjih granica. Za osam godina nijedan segment bilo kog plana rada nije ostao nezavršen što govori o atmosferi u Muzeju. Forsirao sam sticanje naučnih i ostalih zvanja – dvojica radnika su u međuvremenu odbranili doktorate.
Odnos sa radnicima Ministarstva kulture i informisanja je bio na visini. Moram da priznam da je Muzej imao izvesnu naklonost kad je reč o pripremama godišnjih ugovora o finansiranju. Za osam godina za nijedan finansijski izveštaj nije traženo dodatno objašnjenje niti je bilo primedbi. To ukazuje da je Muzej vodio računa o pravilima i zakonitostima poslovanja.
I na kraju moram da istaknem jednu „sitnicu“ a to je odnos političke vlasti prema osnovnim problemima: reč je o onim stvarima koje bi trebalo da se podrazumevaju za ovakve ustanove a to su stalna postavka, muzejski depo, odgovarajući kancelarijski prostor i broj stalno zaposlenih. Nedostatak svih pobrojanih segmenata nikako ne ide na dušu direktorima već onima koji vode državu kroz resorna ministarstva. Uostalom, za proteklih četvrt veka u prostorije Muzeja nikada nije kročio bilo koji državni sekretar niti ministar!
Ostaje nada da bi osnovni problemi Muzeja mogli rešavati u procesu memorijalizacije Starog sajmišta. A dotle, …
Najbolji pokazatelj šta je Muzej žrtava genocida uradio u moje vreme jeste spomenica „Četvrt veka Muzeja žrtava genocida“. U njoj je sve dokumentovano autentičnim i verodostojnim fotografijama, pa ko voli da gleda, neka izvoli i uveri se u sve šta je urađeno!
Ovo napisah u želji da svedočim o vremenu i radu, da – kako su govorili naši stari – da spasim dušu svoju, istine radi, budući svestan da će, možda, neki drugi da kažu drugačije. Ja sam, ipak, svoje reči potvrdio faktima i fotografijama, za druge ne znam!
