Централна манифестација обележавања јубиларне 30. годишњице Музеја жртава геноцида одржана је у петак, 22. априла 2022. године у Народном музеју Србије у Београду.
Централној манифестацији присуствовали су изасланик председника Републике Србије, председник Народне скупштине Републике Србије, министри у Влади Републике Србије, председник САНУ, председник Матице српске, градоначелник Београда, епископи Српске православне цркве, изванредни и опуномоћени амбасадори акредитовани у Републици Србији, изасланици одбране акредитовани у Републици Србији, декани и професори Универзитета у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Косовској Митровици, управници и директори националних установа културе и научних института Републике Србије и Републике Српске, директори установа културе чији су оснивачи АП Војводина и јединице локалне самоуправе, председник Националног савета ромске националне мањине, представници јеврејске заједнице, преживели геноцида почињеног над припадницима српског, јеврејског и ромског народа на целокупној територији Независне Државе Хрватске и њихови потомци, истакнути стручњаци и савремени ствараоци у области културе, као и бројне друге званице и угледници.
Током централне манифестације пригодним речима обратили су се директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић, Његово преосвештенство српски православни епископ пакрачко-славонски Г. Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, а у име Републике Србије министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања проф. др Дарија Кисић.
Председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, Његово преосвештенство српски православни епископ пакрачко-славонски Г. Јован је у говору који је оржао подсетио да је 21. јула 1992. године ступио на снагу Закон о оснивању Музеју жртава геноцида.
Подсећајући на страдање српског народа на Козари 1942 године, владика Г. Јован је казивао потресне стихове поеме Скендера Куленовића ,,Стојанка мајка Кнежопољка“, поменувши и да је немачки ратни дописник записао као ,,невиђено у историјама ратовања – да су жене и деца голим рукама хватали ужарене цеви немачких митраљеза и пробијали обруч“.
„Прича о страдању је неодвојива од приче о победи. Данас као народ имамо право да подигнутог чела корачамо Црвеним тргом 9. маја“, истакао је владика Г. Јован.
Подсетивши да је Спомен-подручје „Јасеновац“ установљено 1966. године, епископ Г. Јован је напоменуо да се не заварамо да је у Југославији постојао наратив о страдању у Другом светском рату.
„Јасеновац, како је говорио историчар Јован Мирковић, није био табу тема у Југославији, али је владао табу приступ. Тамо су апстрактни фашисти убијали апстрактне антифашисте којима се није знало име… Тек осамдесетих година претходног века долази до стихијске провале ране на којој је био фластер, али која никад није залечена“, рекао је епископ Г. Јован.
Према његовим речима Музеј жртава геноцида је још до прошле године обитавао као мала институција, а на београдском универзитету није одбрањен ниједан докторат о Јасеновцу, док курс о Другом светском рату није обавезујући.
Музеј жртава геноцида је постао међународно чувена и угледна институција, која је 2006. године имала заједничку конференцију са угледним израелским Јад Вашемом, а епископ Г. Јован је додао да је данас Музеј „национална, матична и централна институција која има прецизне задатке да уобличи национални наратив о страдању у 20. веку“.
Епископ Г. Јован је подсетио на судбину Милета Ристића који је, заробивши непријатељски пушкомитраљез, омогућио пробој логораша из Јасеновца 22. априла 1945. године, а који се убио 1980. чувши за смрт председника Југославије Јосипа Броза Тита „јер је толико имао поверења у социјалистичку Југославију да се страдање неће поновити“.
„Његово село у овом рату није страдало“, закључио је владика Г. Јован.
Директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић истакао је током свог говора да је Музеј жртава геноцида у претходних 30 година израстао у међународно референтну и утицајну установу, јединствену у југоисточној Европи.
Господин Ристић је истакао да је „Музеј својом научно-истраживачком делатношћу дао значајан допринос у осветљавању геноцида извршеног над Србима на целокупном подручју Независне Државе Хрватске током Другог светског рата, бавећи се са подједнаким пијететом и јавном меморијализацијом жртава Холокауста и Самударипена.
„Због нас и оних који тек треба да буду рођени морамо да знамо и памтимо, лишени стереотипа, предрасуда и свега онога што може да оптерети историјско знање“, оценио је г. Ристић.
Према његовим речима, српски народ је стекао историјско искуство геноцида током Другог светског рата који има „своју вишедеценијску генезу, страшну четворогодишњу манифестацију и подједнако застрашујуће последице које осећамо данас“.
„Наше знање и однос према тој трагедији не треба да буде бреме које ће нас оптерећивати, већ идеја и залог за стварање мирније и просперитетније будућности нашег народа и свих оних који живе са нама“, оценио је г. Ристић.
Приметивши да је простор бивше Југославије премрежен бројним стратиштима и да не постоји ниједна породица у српском, јеврејском и ромском народу која није доживела трагедију Другог светског рата, Ристић је додао да је „та трагедија опомињујућа, али и катарзична јер нас обавезује да памтимо без мржње и жеље за осветом, са нама тако типичном племенитошћу и достојанственошћу“.
„Сведочећи о сопственим жртвама, сведочимо и о свим другим жртавама Другог светског рата“, рекао је г. Ристић додајући да је је геноцид над Србима у Другом светском рату који је ,,оставио драматичне и застрашујуће последице“, један од најзначајнијих сегмената нашег идентитета, уз Косовску битку.
„Потребно је да се наоружамо знањем, искуством и вештинама анализе догађаја који су се десили… Наше сведочење биће најубојитије оружје у односу на све оне који минимизирају и девалвирају геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима. У наредним деценијама потребно је да племенито и одлучно сведочимо сопствено историјско искуство геноцида почињеног над нашим народом јер би оно могло да буде лековито и катарзично за нас, као и за припаднике других народа“, закључио је г. Ристић.
