У четвртка, 30. јуна 2022. године, поводом обележавања тужне осамдесете годишњице немачко-хрватских масовних ратних злочина почињених над десетинама хиљада Срба у области Козаре и Поткозарја, свечано је отворена изложба Музеја жртава геноцида под називом „Козара 1942“.
Изложба је приређена у Меморијалном музеју на Мраковици и биће отворена за посетиоце до 31. августа 2022. године.
Аутори изложбе су историчари докторанд г. Бојан Арбутина, кустос Музеја жртава геноцида, г-ђа Марина Љубичић Богуновић, виша кустоскиња Меморијалног музеја на Мраковици, и г. Борис Радаковић, кустос Меморијалног музеја на Мраковици.
Аутор поставке је г. др ум Никола Радосављевић, руководилац Групе за програме у култури, просвети, уметности и издаваштву Музеја жртава геноцида.
Изложбу је свечано отворио директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић.
Поставку употпуњавају две публикације. У питању су двојезични, српско-енглески, каталог изложбе и зборник изабраних сведочанстава и архивалија о козарачкој епопеји под насловом ,,Козара 1942. године : Одабрана сведочанства и документи“.
Припремом за штампу ове две публикације руководила је г-ђица Александра Мишић, кустоскиња и извршна уредница издавачке делатности Музеја жртава геноцида.
На изложби су, поред осталог, по први пут од окончања Другог светског рата представљени поједини експонати, као и аутентични аудио-видео записи трагичних догађаја на Козари (тзв. сликописи НДХ).
Реализацију пројекта подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Телеком Србија, Национални парк „Козара“, Фондација Музеја жртава геноцида и њен управитељ г. Станко Дебељаковић.
Поред тога, ауторски тим изложбе, као и Музеј жртава геноцида и Меморијални музеј на Мраковици, захваљују на сарадњи у реализацији ове поставке, посвећене афирмацији културе сећања на трагична страдања цивила почињена у геноциду Независне Државе Хрватске над српским народом, следећим институцијама Републике Српске: Архиву Републике Српске и директору г. Бојану Стојнићу, Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске и директорки г-ђи Љиљи Петровић, Музеју Републике Српске и в.д. директора г. Давору Стрики, Музеју Козаре у Приједору и директору г. Зорану Радоњићу, Спомен-подручју „Доња Градина“ и директорки г-ђи Тањи Тулековић, као и многим другима.
—–
БИТКА НА КОЗАРИ
У периоду од 10. јуна до 15. јула 1942. године спроведена је немачко-хрватска офанзива на подручје Козаре у циљу уништавања партизанских снага.
Успешне борбе вођене у пролеће 1942. године, ширење слободне територије, ослобађање важних стратешких тачака и градских и привредних центара, попут Приједора, Љубије, Оштреља и Босанског Петровца, као и константно угрожавање виталних комуникацијских праваца долинама Саве, Врбаса и Сане, биле су довољан разлог да немачке и хрватске војне снаге покрену опсежну офанзиву на жариште устанка и најјаче партизанско упориште у Босанској Крајини – на Козару.
Офанзиву на Козару предводио је немачки генерал Фридрих Штал, командант 714. пешадијске дивизије Вермахта и командант Борбене групе Западна Босна, формиране искључиво за потребе офанзиве, а под чијом командом су се налазиле и хрватске усташке и домобранске јединице.
Многоструко надмоћније, процењује се да је у офанзиви на Козару учествовало око 30 хиљада немачких и хрватских војника, непријатељске снаге опколиле су око три и по хиљаде партизана (НОВ и ПОЈ) сврстаних у батаљоне Другог крајишког народноослободилачког партизанског одреда и око 80 хиљада српских цивила који су се повукли у густе козарачке шуме пред непријатељском офанзивом.
И поред херојске борбе и отпора припадника партизанских јединица и народа, безизлазност из тешке ситуације приморала је руководства устаника на Козари да донесу одлуку о пробоју обруча.
Након извршених пробоја партизанских снага 3-4. и 4-5. јула 1942. године у шумама Козаре остали су рањеници, цивили и партизани који нису успели да пробију непријатељски обруч.
По престанку организованог партизанског отпора немачко-хрватске снаге кренуле су у „чишћење“ терена што је подразумевало ликвидацију рањених партизана на лицу места, док су цивили који су преживели ратна дејства током борби одвођени у тзв. прихватне логоре формиране свуда око Козаре, а затим даље у злогласне логоре међу којима је највећи број Козарчана доспео у систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, али и у логор Сајмиште у Земуну, као и у логоре у Норвешкој и Немчакој.
Један део цивила, углавном жена и деце, завршио је у Славонији где су били размештени по хрватским селима као бесплатна радна снага.
Процењује се да је током офанзиве на Козару страдало преко 40 хиљада Срба, од којих је чак око 12 хиљада деце старости до петанаест година.
Од поменутог броја две трећине страдалих српских цивила живот је изгубило током офанзиве или у логорима и стратиштима након офанзива, а страдања, пре свега деце, била би и трагичнија да није било помоћи коју је за Срба у усташким логорима покренула Дијана Будисављевић.
