На Међународни дан сећања на жртве Холокауста (27. јануар) Музеј жртава геноцида представља свој нови документарно-играни филм под називом ,,Пето писмо Хилде Дајч“.
Филм је премијерно приказан у Београду.
Радио телевизија Србије премијерно ће приказати филм наредних дана и у свом програму.
Редитељ филма је г. Ивица Видановић, сценариста г. Божидар Кнежевић, а стручни консултант историчар г. Бојан Арбутина, кустос у Музеју жртава геноцида.
Значајан допринос током истраживачког процеса приликом рада на сценарију дали су историчари г-ђа Јасмина Тутуновић Трифунов, виши кустос у Музеју жртава геноцида, и г. Гавро Буразор, кустос-приправник у Музеју жртава геноцида.
Реализацију филма у потпуности су омогућили Телеком Србија на челу са генералним директором г. Владимиром Лучићем и Фондација Музеја жртава геноцида којом руководи управитељ г. Станко Дебељаковић.
Музеј жртава геноцида овом приликом изражава посебну захвалност ,,Филмским новостима“, Музеју града Београда и Јеврејском историјском музеју на несебичној подршци пруженој током рада на овом остварењу.
Ово остварење посвећено је безмало потпуно заборављеној хероини коју са правом можемо назвати српском Аном Франк.
Напомена: Филм се може преузимати и приказивати без накнаде и претходно добијене сагласности Музеја жртава геноцида искључиво у случају да је његово преузимање и приказивање у образовне и информативне, а не у комерцијалне сврхе.
Србија заборавља Хилду Дајч као својеврсну српску Ану Франк, трагично страдалу у Београду.
Инспирација за настанак овог филма дубоко је утемељена у промишљеном и животним искуством потврђеном исказу из једног од свега четири писма у Србији скоро потпуно заборављене двадесетједногодишње Хилде Дајч која се крајем 1941. добровољно пријавила да као болничарка оде у логор за Јевреје на београдском Старом сајмишту.
И док дневничке белешке њене нешто млађе сународнице Ане Франк представљају прворазредно и потресно сведочанство холокауста у Европи, Србија заборавља Хилду Дајч као својеврсну српску Ану Франк, трагично страдалу у Београду.
Иако су Хилдини записи, упућени пријатељицама Нади и Мирјани, само по обиму скромнији од дневника Ане Франк, садржај четири писма настала унутар бодљикаве жице на Старом сајмишту никога не оставља равнодушним. Као да је била свесна да оставља јединствено сведочанство патње у логору који се налазио на свега пола километра удаљености од центра једне окупиране европске престонице, ова девојка сажела је све појавне облике и суштину страдања хиљада наших Јевреја.
Зидови о којима је писала Хилда постоје и данас. Они су, сложићемо се, једна од жалосних константи људских заједница. Зидови које неко други поставља око нас, као и они које сами градимо у односу на друге. У случају Хилде Дајч и њених сународника ти зидови с временом су се претворили у бодљикаву жицу из које није било излаза.
„Свим филозофирањима је крај на жичаној огради”, забележила је Хилда у последњем писму из логора упућеном пријатељици Мирјани, „и реалност какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте урлали од бола – пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају у воду пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом пасивног бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота, то је његова најдубља трагедија.”
Начин коначног трагичног исхода који је Хилда наслућивала у својим писмима зависио је само од тога да ли је у питању било појединачно погубљење или масовна егзекуција коришћењем посебних постројења. Спаса, нажалост, скоро да није било. Хилда Дајч прибројана је страшном броју од око шест милиона њених сународника који су страдали током Другог светског рата.
У спомен на српску Ану Франк, хероину Хилду Дајч, Музеј жртава геноцида продуцирао је ово остварење са намером да подсећа, опомиње и мотивише.
