Ужице, 22. април 2024. године – Музеј жртава геноцида је у протеклим данима реализовао читав низ програмских активности и пригодних манифестација и на тај начин обележио национални Дан сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, Ромима и Јеврејима на целокупнпој територији Независне Државе Хрватске у периоду између 1941. и 1945. године који је уједно и Дан Музеја жртава геноцида.
У сарадњи са Историјским архивом у Ужицу приређена је изложба радова монахиње Марије (Антић) под називом „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“.
На отварању изложбе многобројним посетиоцима обратили су се г. Жељко Марковић, директор Историјског архива у Ужицу, г. Ратко Трмчић, градски већник задужен за друштвене делатности, г. Милош Босић, архијерејски намесник, и програмски директор Музеја жртава геноцида, г. др ум. Никола Радосављевић.
Изложбом су представљени радови монахиње Марије (Антић), припаднице монашке обитељи српског православног манастира Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу (Епархија пакрачко-славонска).
У њима се мешају иконописачке традиције са наивом и елементима стрипа и графике Далеког истока, те срастају трагедија свих јасеновачких жртава и обновљени живот данашњег манастира, бришући границу између Неба и Земље.
Инспирисани стварним и трагичним догађајима који су се одиграли у Јасеновцу, радови монахиње Марије јесу иконичне представе и савремени сведок времена и подручја које је и даље место бола, страдања, патње и сећања.
Небеска димензија радова, цитати из Старог и Новог завета, молитве из службе јасеновачким новомученицима, који су део публикације, најпотресније су сведочанство о Јасеновцу као највећем губилишту српског народа са 115 великих масовних гробница и незнаним мноштвом расутих мањих гробница.
Радове изводи ауторка која је монахиња, а не школовани ликовни уметник, стога је у овом случају уметност искоришћена као појам и својеврсни канал за спровођење духовне и универзалне, скоро па божанске мисли како би се она отелотворила на радовима мати Марије.
Радови, иако суптилни у формату, колориту, техници и приступу уметности јесу универзалне слике света који и данас страда, сцене које се изнова понављају, рефлектују и будући страх који опстаје и храни се патњом из недавне прошлости народа, страх од апсолутног разарања хуманости, човечности, немања свести о нежности и потребама другог, због чега позивају на преиспитивање и размишљање о томе шта значи бити човек.
