Београд, 7. фебруар 2025. године – Музеј жртава геноцида посебну пажњу посвећује континуираном обогаћивању музејских збирки и фондова прворазредно значајним историјским материјалом који сведочи о невином страдању наших предака током периода Другог светског рата.
Захваљујући бројним даровима наших суграђана у нашим збиркама и фондовима данас баштинимо бројну музејску, архивску, библиотечку, аудио-визуелну и уметничку грађу из периода Другог светског рата.
Са посебним задовољством вас обавештавамо да се од данас у збиркама и фондовима Музеја жртава геноцида чува и логорашка униформа из концентрационог логора Маутхаузен-Гусен, а која је припадала логорашу Александру Радовановићу (Ј 38593).
Музеј жртава геноцида позива грађане да следе бројне племените примере наших суграђана који вредну историјску грађу о страдању Срба у Другом светском рату, као и ону о другим околностима тог оружаног сукоба на нашим просторима трајно похрањују у наше збирке и фондове.
Биографија Александра Радовановића (1906 – 1975)
Александар Радовановић рођен је 5. марта 1906. године у селу Лапотинце које је удаљено 14 километара од Лесковца и налази се на подручју Пусте реке која се улива у реку Јабланицу.
Рођен је у сиромашној породици од оца Душана и мајке Трајка који су, поред Александра, имали још двоје деце, сина Светозара и ћерку Евицу.
Основношколско образовање Александар је стекао у Лапотинцу, док је средњошколско образовање стицао у Лесковцу, Београду и Куманову. Дипломирао је на Правном факултету у Суботици 1933. године.
Априла 1941. године затекао се у Владичином Хану где је и дочекао окупацију од стране бугарских окупатора. Недуго потом, у јулу 1941. године Александар је упућен на рад у Среском суду у Лесковцу. У августу 1941. године, када је већ формиран Бабићки партизански одред, повезао се Војом Ристићем, и од тада, по Ристићевој директиви, Александар је прикупљао прилоге у новцу, одећи, санитетском, канцеларијском и другом материјалу који је био потребан за партизанске борце. Осим тога, имао је задатак и да прати кретање непријатељских снага и да о том кретању обавештава Јабланички партизански одред.
Немачки окупатори посумњали су да Александар одржава везе са партизанским борцима и стога су, 28. маја 1943. године, извршили претрес куће у Лесковцу приликом кога су ухапсили Александра, његову супругу Десанку и сина Душана. Супруга и син су након испитивања пуштени из затвора, а за Александра је отпочела вишегодишња тортура.
Након 12 дана проведених у лесковачком затвору транспортован је у затвор Гестапо-а у Београду где је остао до 19. августа 1943. године, а потом је пребачен у логор на Бањици где је остао све до 29. октобра 1943. године након чега је, са групом од 220 заточеника, транспортован у злогласни логору Маутхаузен.
Александрови логорашки дани у Маутхаузену трајали су све до ослобођена логора, 6. маја 1945. године. Из овог периода остала су нам сачувана два писма које је Александар успео да упутити супрузи Десанки:
Писмо број 1
,,Маутхаузен 7. мај 1944. године
Ја сам здрав и живим добро. Ви не треба да се бринете за мој садашњи положај. Добио сам ваша писма од 29. фебруара и 17. марта. Добио сам такође три пакета са храном. Последњи је од 29. марта. Сви су стигли у најбољем реду. Молим да пошиљке пакета буду у будуће преко београдском Црвеног крста, без обзира да ли ја то потврдим или не.
Захваљујем свима и поздрављам рођаке и пријатеље.
Ваш захвални Александар Радовановић“
Писмо број 2
,,Маутхаузен 11. јун 1944. године
Драга Десо,
срдачни поздрави и пољупци свима и мислим на вас. Ја сам здрав и надам се да ћу од вас редовно примити пакет од 12. априла. Добио сам три писма. Много сам се њима обрадовао и ја сам вам много захвалан. Пиши ми како деца уче у школи.
Још једанпут срдачне поздрав и пољупце шаље вам ваш отац
Александар Радовановић“.
