Beograd, 7. februar 2025. godine – Muzej žrtava genocida posebnu pažnju posvećuje kontinuiranom obogaćivanju muzejskih zbirki i fondova prvorazredno značajnim istorijskim materijalom koji svedoči o nevinom stradanju naših predaka tokom perioda Drugog svetskog rata.
Zahvaljujući brojnim darovima naših sugrađana u našim zbirkama i fondovima danas baštinimo brojnu muzejsku, arhivsku, bibliotečku, audio-vizuelnu i umetničku građu iz perioda Drugog svetskog rata.
Sa posebnim zadovoljstvom vas obaveštavamo da se od danas u zbirkama i fondovima Muzeja žrtava genocida čuva i logoraška uniforma iz koncentracionog logora Mauthauzen-Gusen, a koja je pripadala logorašu Aleksandru Radovanoviću (J 38593).
Muzej žrtava genocida poziva građane da slede brojne plemenite primere naših sugrađana koji vrednu istorijsku građu o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu, kao i onu o drugim okolnostima tog oružanog sukoba na našim prostorima trajno pohranjuju u naše zbirke i fondove.
Biografija Aleksandra Radovanovića (1906 – 1975)
Aleksandar Radovanović rođen je 5. marta 1906. godine u selu Lapotince koje je udaljeno 14 kilometara od Leskovca i nalazi se na području Puste reke koja se uliva u reku Jablanicu.
Rođen je u siromašnoj porodici od oca Dušana i majke Trajka koji su, pored Aleksandra, imali još dvoje dece, sina Svetozara i ćerku Evicu.
Osnovnoškolsko obrazovanje Aleksandar je stekao u Lapotincu, dok je srednjoškolsko obrazovanje sticao u Leskovcu, Beogradu i Kumanovu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Subotici 1933. godine.
Aprila 1941. godine zatekao se u Vladičinom Hanu gde je i dočekao okupaciju od strane bugarskih okupatora. Nedugo potom, u julu 1941. godine Aleksandar je upućen na rad u Sreskom sudu u Leskovcu. U avgustu 1941. godine, kada je već formiran Babićki partizanski odred, povezao se Vojom Ristićem, i od tada, po Ristićevoj direktivi, Aleksandar je prikupljao priloge u novcu, odeći, sanitetskom, kancelarijskom i drugom materijalu koji je bio potreban za partizanske borce. Osim toga, imao je zadatak i da prati kretanje neprijateljskih snaga i da o tom kretanju obaveštava Jablanički partizanski odred.
Nemački okupatori posumnjali su da Aleksandar održava veze sa partizanskim borcima i stoga su, 28. maja 1943. godine, izvršili pretres kuće u Leskovcu prilikom koga su uhapsili Aleksandra, njegovu suprugu Desanku i sina Dušana. Supruga i sin su nakon ispitivanja pušteni iz zatvora, a za Aleksandra je otpočela višegodišnja tortura.
Nakon 12 dana provedenih u leskovačkom zatvoru transportovan je u zatvor Gestapo-a u Beogradu gde je ostao do 19. avgusta 1943. godine, a potom je prebačen u logor na Banjici gde je ostao sve do 29. oktobra 1943. godine nakon čega je, sa grupom od 220 zatočenika, transportovan u zloglasni logoru Mauthauzen.
Aleksandrovi logoraški dani u Mauthauzenu trajali su sve do oslobođena logora, 6. maja 1945. godine. Iz ovog perioda ostala su nam sačuvana dva pisma koje je Aleksandar uspeo da uputiti supruzi Desanki:
Pismo broj 1
,,Mauthauzen 7. maj 1944. godine
Ja sam zdrav i živim dobro. Vi ne treba da se brinete za moj sadašnji položaj. Dobio sam vaša pisma od 29. februara i 17. marta. Dobio sam takođe tri paketa sa hranom. Poslednji je od 29. marta. Svi su stigli u najboljem redu. Molim da pošiljke paketa budu u buduće preko beogradskom Crvenog krsta, bez obzira da li ja to potvrdim ili ne.
Zahvaljujem svima i pozdravljam rođake i prijatelje.
Vaš zahvalni Aleksandar Radovanović“
Pismo broj 2
,,Mauthauzen 11. jun 1944. godine
Draga Deso,
srdačni pozdravi i poljupci svima i mislim na vas. Ja sam zdrav i nadam se da ću od vas redovno primiti paket od 12. aprila. Dobio sam tri pisma. Mnogo sam se njima obradovao i ja sam vam mnogo zahvalan. Piši mi kako deca uče u školi.
Još jedanput srdačne pozdrav i poljupce šalje vam vaš otac
Aleksandar Radovanović“.
